Danijela Stojanović: Život je dobar sam po sebi, ma kakve izazove da nosi sa sobom

Panični napadi su jedni od najčešćih problema zbog kojih se ljudi javljaju kako bi dobili pomoć stručnih lica. Ova reakcija pored visokog intenziteta straha uključuje i mnogobrojne telesne simptome, a koji zapravo predstavljaju normalnu reakciju organizma na stanje visoke uzbuđenosti. U osnovi tog straha su dva načina razmišljanja – ili da će osoba dobiti infarkt srca, moždani udar, da će se ugušiti, tačnije da je životno ugrožena; ili da će je potpuno preplaviti neka snažna emocija i da će izgubiti kontrolu nad sobom, odnosno da će poludeti. Oni koji jednom dožive ovu intenzivnu reakciju , stalno strepe od njenog ponovnog javljanja, te periode između napada provode u isčekivanju u manjem ili većem strahu. Na taj način osoba ograničava svoje aktivnosti, ali i provodi vreme u konstantnom oprezu osluškujući svoj organizam kako bi prepoznala rane signale „napada“ i na taj način sve više umanjuje kvalitet življenja. Međutim, ono što je veoma važno jeste da razlozi za nastanak ove intenzivne reakcije nisu spoljašnji već unutrašnji. Zato je pravilnije reći panični napad, iako se mnogo češće koristi izraz napad panike. Ovaj prvi upućuje na prihvatanje odgovornosti da u datoj situaciji reagujemo panikom, da se uspaničimo, a to saznanje često ume da bude „svetlo na kraju tunela“ jer nam pruža mogućnost da naučimo da uspostavimo kontrolu. Zbog toga je veoma važno što pre se javiti stručnom licu kako bi se predupredile neželjene posledice.
Naša sagovornica ovog meseca je Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut, koja trenutno živi i radi na Novom Zelandu. Autor je duhovite, emotivne i inspirativne knjige KAKO PRIPITOMITI ZEBRU, koja iz ugla psihologa i psihoterapeuta ali i jednostavno čoveka, kroz kratke priče govori o svom ličnom i profesionalnom rastu i razvoju. Takođe, po mojim saznanjima Danijela je prva koja je otvorila privatnu praksu u Beogradu.

Čitajući Vašu knjigu KAKO PRIPITOMITI ZEBRU, pomislila sam „Ova žena konstantno hrabro izlazi iz svoje zone komfora i toliko se dobro snalazi u izazovima koje taj izlazak neminovno donosi“. Koliko je zapravo, teško donositi odluke poput Vaših a ujedno i balansirati unutrašnjom dinamikom zbog koje se nekada i uspaničimo?
Osnovna težnja kojom se rukovodimo u svakodnevnom životu je težnja ka ravnoteži. Ustanovljeni obrasci odnosa sa samima sobom i sa sredinom dovode do mira i sigurnosti . Ova dinamička ravnoteža omogućava da se naš život odvija bez većih trzavica. Tokom života se, međutim, često suočavamo sa situacijama koje remete našu ravnotežu. Stalne promene, kako na spoljašnjem, tako i na unutrašnjem planu, stvaraju potrebu za stalnim prilagođavanjem. Ljudi se razlikuju po načinu na koji se prilagođavaju. Moj način je eksperimentisanje i istraživanje novih mogućnosti, upoznavanje sopstvenih potencijala za kreativno prilagođavanje. Na pojavu problema i kriza u životu gledam kao na mogućnost da u svoj život unesem nove informacije, da upoznajem nove ljude, da donosim nove zaključke. Sigurnost je dobra, ali da bismo napredovali i razvijali se tokom života, neophodna je određena količina rizika.
U svojoj autobiografiji F. Perls, osnivač geštalt psihoterapije, kaže: “ Kada se nalaziš u kriznoj situaciji, ako ti ne ide, isprazni ceo frižider, ako se ljubav izgubi, pronađi nove prijatelje, igraj se sa zvucima i rečima…počni da se izražavas na drugi način, rizikuj da živiš slobodno“. Kao geštalt psihoterapeutu, ovo mi je bilo inspirativno i često mi predstavljalo putokaz u kretanju kroz život.

S jedne strane je životna dinamika koja je danas takva da nas jednostavno tera da izlazimo iz svoje zone komfora a sa druge strane prezaštitnički vaspitni stil koji se propagira, i oni su u disproporciji. Ima li to uticaja na sve učestaliju pojavu paničnih napada?
Na početku života detetu je potrebna sva podrška ovoga sveta da bi opstalo. Potpuno je bespomoćno i ne bi moglo preživeti samostalno. Kroz simbiotsku vezu sa majkom ono izgrađuje i psihološku zavisnost. Tokom razvoja počinje postepeno osamostavljivanje. U život deteta ulazi i otac, zatim šira primarna porodica, kasnije šira okolina – familija, učitelji, ostala deca, a u adolescenciji društvo vršnjaka dobija najveći značaj. U periodu adolescencije negde počinje i da se završava proces osamostaljivanja. Kasniji odnosi sa drugim ljudima su pretežno odnosi između dve zasebne osobe, nema više onog „dopunjavanja“ sebe drugima do koga dolazi usled nepotpune autonomije.
Dok ne dođe do ovoga, kroz život idemo oslonjeni i na druge. Ti drugi prihvataju da se oslonimo na njih. Daju nam podršku. Sa tom podrškom se osećamo dovoljno sigurno da ovaj svet prihvatimo kao prijateljsko mesto.
Ako ovo izostane, stvaramo osećanje bazične nesigurnosti. Nememo dovoljno oslonca u sebi. I, možda paradoksalno, što smo manje podrške dobijali, ona nam je sve više potrebna. Onda počinjemo da je tražimo u drugim ljudima. U partnerima, prijateljima. Može se čak desiti da u nekom trenutku trebamo i podršku svoje dece koja još uvek nisu odrasle osobe.
Dakle, dobro je u odgajanju dece primeniti dobru meru i tolerancije i frustracije. Prezaštitnički odnos roditelja prema detetu, odnosno izbegavanje bilo kakve frustracije, može dovesti do poteškoća u prilagođavanju i procesu socijalizacije, ali izostanak podrške može uticati na stvaranje osećanja bazične nesigurnosti. Panični poremećaj može biti povezan i sa jednim i sa drugim, ako dovode do potiskivanja osećanja koje dete, pod uticajem roditeljskog vaspitanja, označi (svesno, ili nesvesno) kao “neprihvatljiva”.

Ljudi često osećaju stid zbog toga što im se dešava i tek posle dugo vremena se javljaju psihoterapeutu ili drugim stručnim licima a do tada neretko uzimaju i lekove za smirenje na „svoju ruku“. Zašto se to dešava? Imaju li dovoljno razumevanja od strane svojih bližnjih?
O napadu panike govorimo kada imamo intenzivan strah, a realne opasnosti nema. Reagujemo panikom na situacije koje nisu neposredno ugrožavajuće po nas.
Panična reakcija je jedno od najneprijatnijih stanja koje čovek može da iskusi. Kada se prvi put desi nekome, može da deluje na njega poput traume. Stvara se osećanje užasa i bespomoćnosti kao i anticipatorni strah da će se reakcija ponoviti. Kod nekoga se ovo i dešava, i to onda postaje hronično stanje. Kod nekoga se može javljati jednom u nekoliko godina, kod nekoga se više nikada ne ponovi.

• Zašto se javljaju panični napadi? Kako nas to „panika napada“?
Panična reakcija jeste jedno zastrašujuće iskustvo, ali je u potpunosti bezopasna. Radi se o potpuno prirodnoj telesnoj reakciji koja se, jednostavno, događa izvan konteksta. Ona je povezana sa instiktivnom reakcijom koja postoji kod svih sisara – sa reakcijom „bori se ili beži“. Ova reakcija je neophodna da bi se omogućilo preživljavanje u situacijama u kojima je život ugrožen. U ovakvim situacijama se odigrava niz telesnih promena: ubrzan rad srca, ubrzano disanje, stezanje misića, sužavanje arterija i smanjivanje dotoka krvi u ruke i noge, povećavanje dotoka krvi u misiće, oslobađanje šećera u krvotok iz rezervi u jetri, preznojavanje. Sve ove reakcije omogućavaju preživljavanje kada se čovek nađe u situaciji u kojoj je životno ugrožen. One povećavaju budnost i fizičku snagu, energija biva mobilisana.
Kod panične reakcije telo prolazi kroz potpuno istu fiziološku reakciju, ali je razlika u tome što ne postoji neposredna ili očigledna opasnost. Zbog toga se dešava da osoba koja ima paničnu reakciju izmisli opasnost ili prida takvo značenje intenzivnim telesnim reakcijama kroz koje prolazi. U odsustvu prave opasnosti, njen um moze pogrešno da protumači ono što se dešava unutar nje kao opasno. Javlja se razmišljanje da, ako se tako oseća, mora i da se nalazi u nekoj opasnosti, odnosno da ako nema vidljive spoljašnje opasnosti, opasnost je unutar nje same. Tako osoba koja ima paničnu reakciju kada oseti lupanje srca može da pomisli da će doživeti infarkt, ako ima stezanje grla da će se ugušiti, kao odgovor na vrtoglavicu može se javiti misao da će se onesvestiti, a na dezorjentisanost da će poludeti. Kao odgovor na sveukupni intezitet telesnih reakcija javlja se misao o gubljenju kontrole nad sobom.
Kada sebi kaže da je u bilo kojoj od navedenih opasnosti, osoba udvostručava intezitet sopstvenog straha. Ovaj intenzivni strah dovodi do toga da telesne senzacije postanu još gore, što opet stvara još više straha, i tako nastaje spirala panike koja narasta.
Treba istaći da ni jedna od navedenih opasnosti nije stvarna. Osobe koje su sklone paničnim reakcijama imaju tendenciju da tumače neprijatne i neobične telesne senzacije na katastrofičan način.

• Kako se razvija panični poremećaj i koje su njegove posledice?
Postoje različita objašnjenja ovog fenomena (objasnjenja nisu u potpunosti usaglašena). Jedno od njih je da se paničnom reakcijom prekida pojavljivanje nekih nesvesnih psiholoških sadržaja koji teže da postanu svesni. U njima se „krije“ uzrok, panična reakcija je samo posledica. Njome se prekida kontakt sa osećanjem koga nismo svesni, a koje je počelo da se intenzivira i probija do nivoa svesnosti.

• Kako da pripitomimo zebru? 🙂
Knjigu sam napisala tokom prve godine svog boravka na Novom Zelandu. U to vreme smo suprug i ja živeli na Waikuku plaži.
Budući da tada nisam radila, ostajalo mi je dosta slobodnog vremena. Setila sam se kratkih priča, koje sam ranije pisala. Pisala sam ih, obično, u pauzama između dve seanse. Objavljivala sam ih na internetu i primetila da ljudi vole da ih čitaju, da su im interesantne, ali i da imaju psihoterapijski efekat. Rešila sam da objedinim ove priče, da napišem nove, koje se odnose na moje kivi iskustvo, i tako je nastala zbirka kratkih priča, međusobno povezanih, koje prate tok događaja u mom životu, knjiga “Kako pripitomiti zebru”. Knjiga jeste autobiografska, ali je i pisana iz ugla psihologa i psihoterapeuta, što možda i dovodi do toga da priče imaju psihoterapijski efekat. Otkud takav naslov se može saznati tokom čitanja knjige.

• I za kraj, imate li neku poruku za naše čitaoce?
Ono što bih mogla da poručim vašim čitaocima je da je život dobar sam po sebi, ma kakve izazove da nosi sa sobom. Sreća, radost, tuga, strah sve je to za čoveka, i sve je dobro. Nema dobrih i loših osećanja, sva su dobra. Zato je dobro da prihvatimo svako osećanje, ma kakvo da je. Problem sa osećanjima nastaje onda kada ih ne prihvatamo, kada ih potiskujemo, i na taj način i nastaju mnogi poremećaji psihološke prirode. Prihvatite sebe i svoja osećanja, kao i promene u svom životu, rizikujte malo, onoliko koliko možete. Ukoliko ne možete, sačekajte svoj trenutak za rizik.

Više o ovoj temi možete čuti na Praktičnoj tribini, lično od Danijele Stojanović, 27. juna, 2019. godine u Kulturnoj stanici Eđšeg, Antona Čehova 4, s početkom u 19 časova.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *