Dr Zoran Ilić: Kako da se popnemo na slona i uspostavimo kontrolu nad njim

Stres je sastavni deo života s tim da sve ubrzaniji životni tempo nosi i sve češće susrete sa stresom i njegovim posledicama. Stres predstavlja zahtev za prilagođavanjem organizma nekim novim štetnim ili nepovoljnim uticajima izazvanih iz spoljašnje ili unutrašnje sredine. Dakle, organizam je u stresu kad god je narušena njegova unutrašnja ravnoteža. Kada govorimo o spoljašnjim i unutrašnjim uticajima koji su inicijatori stresa, mi najčešće govorimo o događajima i situacijama koje su individualne, jer ljudi ne reaguju na situacije i događaje kao takve već na značenje koje im pripisuju. To znači da bi čovek bio u stanju stresa on neki doživljaj ili situaciju doživljava kao važnu i ugrožavajuću, te kreće u njihovu zaštitu kako bi savladao njihov štetan uticaj. Možemo razlikovati dve vrste stresa – dobar i loš stres. Onaj sa pozitivnim efektima ima stimulativno dejstvo i dovodi do povećanja radnog učinka. Javlja se u situacijama kada smo uzbuđeni, kada bez obzira na prethodni šok ili iscrpljenost očekujemo neku pozitivnu promenu i vrlo često je praćen visokim nivoom motivacije. Ovaj pozitivan stres vodi ka adaptaciji organizma. Suprotno pozitivnom, negativan stres je štetan i ne vodi adaptaciji već preti normalnom funkcionisanju osobe. Obuhvata niz neprijatnih emocionalnih doživljaja i stanja i može imati negativne posledice kako na psihičko tako i na fizičko zdravlje pa samim tim i kvalitet čovekovog života uopšte.
Iz navedenih razloga a s obzirom na to da je stres neminovnost, neophodno je preduprediti njegove negativne efekte. Naš sagovornik je dr Zoran Ilić, psihijatar i psihoterapeut, koji svoje znanje stečeno dugogodišnjim iskustvom u radu sa ljudima na vrlo praktičan, zanimljiv i pre svega korstan način prenosi polaznicima svojih obuka. Takođe, sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da je upravo dr Ilić predavač na Praktičnoj tribini u maju sa temom “Kako da se vratimo u igru posle oluje”.

Oluje najčešće niko ne voli ali ne možemo da ih izbegnemo. I ne samo da ne možemo da je izbegnemo, već ne znamo ni koliko će da traje ni kakvog intenziteta će da bude. Možemo eventualno na osnovu nekih pređašnjih iskustava da napravimo određenu procenu, koja ne mora da bude tačna ali može da posluži. Kako da se pripremimo za oluju da bismo iz nje izašli sa iskustvom a ne sa povredama koje će nam kasnije stvarati smetnje?

Nedaće su činjenice života. Kada oluja prođe, kada preživimo teške i traumatične događaje, srećni smo što smo se izvukli i retko razmišljamo i kako je do toga došlo ali, i retko zapamtimo šta smo tada radili da se, ako se slična oluja ponovi, ponovo sa uspehom izborimo. Zato je dobro da, posle svakog kriznog i traumatičnog perioda izvučemo neke pouke, našto naučimo o svojim slabim tačkama i svojim snagama i mehanizmima odbrane koje primenjujemo u stresnim situacijama kako bismo se vratili u život bar jednako snažni kao i ranije.
Stres predstavlja reakciju organizma na spoljašnje i unutrašnje pritiske i zahteve. Ako već spoljne događaje ne možemo kontrolisati, svakako treba da upoznamo i ojačamo sebe.
Otpornost nije neki magični kvalitet. Potreban je pravi mentalni rad za prevazilaženje teškoća. Međutim, čak i nakon nesreće, otporni ljudi su u stanju da promene smer i krenu ka postizanju svojih ciljeva. Sve je više dokaza da seelementi rezilijentnosti mogu kultivisati.

Suprotno uobičajenom, postoje i „lovci na oluje“, je l` možete da nam kažete nešto o njima?

Neko se prehladi na običnoj kiši, nekome ni oluja ne može ništa. Neki ljudi jednostavno „ne mogu“ da rade i žive dok oko sebe ne naprave oluju. Recimo, prema mom iskustvu u radu sa menadžerima postoje i oni koji se optimalno osećaju kad su u visokom nivou stresa i jedino tako mogu da funkcionišu. Postave na plaži sve svoje mobilne telefone kada odu u vodu, čim izađu, prvo obrišu ruke i pogledaju da li ih je neko zvao. To im daje imidž nezamenljivosti.

 

Većina nas je bila u situacijama koje su visoko stresne i u takvim situacijama nekada izgubimo i podršku onih od kojih to najmanje očekujemo, što nas dodatno rastužuje i otežava oporavak. Kako da pomognemo sami sebi, oslanjajući se na svoje, u tim situacijama, oslabljene resurse?

Pravi prijatelji ostaju sa nama i kada nam je teško. Prijateljstvo se neguje u periodu kada je sve u redu a stres ne prevezilazi naše kapacitete suočenja. Jedna od najvažnijih stvari u stresu je –reći NE, svemu što nas opterećuje i smeta u svakodnevnom životu, i napraviti dobru selekciju pravih ljudi koji su pozitivni i nisu „emocionalni vampiri“. Drugi bitan način borbe sa stresom je zatražiti pomoć. Žene to uspešnije rade u stesnim okolnostima, pre svega zahvaljujući hormonu socijalnih uloga i intimnosti- oksitocinu i vraćaju se u porodicu u kriznim situacijama.

Privatni i poslovni život i odnos prema njima pa samim tim i rekacije su drugačiji. S obzirom na to da stres možda i naviše vezujemo za posao, a poslovno okruženje ne biramo sami, koje veštine su nam potrebne kako bismo se što bolje adaptirali na “nametnuto” okruženje?

Ljudi vole slične sebi i prirodno se okružuju sličnima – i u porodici i na poslu. Problem nastaje kada u poslovnom okruženju ulazimo u sukobe sa kolegama i nadređenima. Posao je zgodan poligon za „pokušaj“ razrešavanja nezavršenih situacija u porodici, što se često ne prepoznaje. Ovde su neophodne veštine dobre komunikacije i emocionalne inteligencije koje nas štite od stresa i preveniraju sukobe.

Zadovoljan radnik je produktivan radnik. Koliko je, prema Vašem iskustvu, menadžment kompanija svestan toga da je to investicija a ne trošak i koje su obično delatnosti tih kompanija?

Rekao bih da postoje dve vrste menadžmenta komapnija: nezreli i zreli. I kao kad govorimo o zrelosti čoveka- nezreli su kratkovidi, žele brze rezultate, brzo sticanje kapitala i ne razmišljaju da najbolji radnici, oni koji najviše rade su najviše izloženi stresu, te ih najviše i opterećuju.
Oni zreli, znaju da posao nije trka na 100 metara, već maraton, optimalno opterećuju ljude i edukuju ih veštinama borbe sa stresom.

Da li je moguće da postanemo otporni na stres?

Psiholozi su identifikovali neke od faktora koji čine osobu elastičnom, među njima i pozitivan stav, optimizam, sposobnost regulacije emocija i korekcija negativnih uverenja i sposobnost da vide neuspeh kao poruku života iz koje možemo nešto naučiti. Istraživanje pokazuje da optimizam pomaže da stres manje utiče na um i telo nakon uznemirujućih iskustava. To daje ljudima pristup sopstvenim kognitivnim resursima, omogućujući hladnu analizu onoga što je krenulo naopako i razmatranje puteva ponašanja koje bi mogle biti produktivnije.
Vinston Čerčil je jednom rekao: „Pesimista vidi teškoće u svakoj prilici; optimista vidi priliku u svakoj teškoći.“ Istraživanja pokazuju da optimizam može pozitivno uticati na mentalno i fizičko zdravlje osobe, smanjuje stres i produžuje život. Neki optimisti dosledno pripisuju dobru nameru drugima i interpretiraju situacije na najbolji mogući način; drugi jednostavno razdvajaju svoje unutrašnje raspoloženje od spoljašnjih okolnosti, bez obzira na to koliko su teške. Optimizam ne znači upuštanje u željeno ili fantastično razmišljanje. Međutim, nerealno uverenje da će budućnost osobe biti puna samo pozitivnih događaja može ih navesti da preuzmu nepotrebne rizike, posebno sa svojim zdravljem i finansijama. Biti optimističan nije nužno uvek najbolja strategija. Potrebno je ponekad ublažiti ružičasti pogled na svet malom dozom realizma, opreza i odgovornosti.

U neposrednom razgovoru sa Vama saznala sam da se Vi zapravo bavite “penjanjem na slona”, šta to ustvari znači?

Zamislite jahača na slonu. Jahač je razum, a slon emocija. Slon, težak 6 tona je često nemiran, ide tamo gde hoće, ponaša se „kao slon u staklarskoj radnji“, ponekad je trapav. Dresiranje slona često traje i 20 godina, niko nas nije učio da jašemo slona, ponekad ga i ne primećujemo, a ponekad postanemo svesni da je tu tek kad napravi nered. Ako je preko puta nas drugi jahač na slonu, često pravimo grešku da prvo razgovaramo sa jahačem, da ga ubeđujemo svojim argumentima, iznosimo činjenice i dokazujemo da smo u pravu. Pravi redosled je: 1.primeti i smiri svoga slona; 2.razgovaraj sa njegovim slonom; 3.razgovaraj sa drugim jahačem. Ova tri koraka predstavljaju osnov emocionalne inteligencije.To je osnovni alat i ključ za profesionalni uspeh.
Rezilijentnost se može uvežbati. Da bismo se popeli na slona (neophodnost da bismo „uzjahali“ svoje emocije“ potrebno je da imamo samopouzdanje, da budemo motivisani i izgradimo pozitivan pogled na svet, da korigujemo svoja limitirajuća uverenja,nadjačamo glas svog „unutrašnjeg kritičara“ i promenimo svoju iskrivljenu sliku sveta i negativne misli. Sve su to veštine koje mogu da se uvežbaju.

Da imate mogućnost da u svaku kompaniju, obrazovne ustanove, državne ustanove i slično, uvedete određene obuke, koje bi to obuke bile?

Hvala Vam na ovom pitanju, moj san i moja životna misija je da od malih nogu, čak i pre toga kroz škole roditeljstva obučimo ljude u tzv „mekim veštinama“- onima koje nas nikad niko nije učio: kako da komuniciramo, preveniramo sukobe, veštine emocionalne inteligencije- kako da prepoznamo svoje i tuđe emocije i utičemo na njih, veštine uticaja i stres menadžment i veštine upravljanja vremenom. Svet bi izgledao mnogo bolje.

I za kraj, da li imate neku poruku za naše čitaoce?

Ti nisi ono što misliš da JESI, već…ono što MISLIŠ, ti jesi, ili, kako kaže otac Tadej „kakve su ti misli, takav ti je život“. Prepoznajmo koliko vrednujemo sebe, korigujmo svoja negativna uverenja, i nov, optimistički pogled na svet i događaje će nam u tolikoj meri ojačati našu otpornost na stres.

Mnogo više o ovoj temi moćićete da čujete lično od dr Zorana Ilića, koji će biti predavač na Praktičnoj tribini, 30. maja u Kulturnoj stanici – Eđšeg, Antona Čehova 4 u Novom Sadu, s početkom u 20 časova

Dr Zoran Ilić je psihijatar i psihoterapeut ali i biznis kouč (Erickson College), trener u komunikacijskim veštinama, konflikt i stres manadžmentu i drugim menadžerskim i liderskim veštinama u radu u velikim kompanijama. Osamnaest godina je radio kao psihijatar u Institutu za mentalno zadravlje u Beogradu i u Klinici za stres. Takođe, osnivač je i direktor Centra za edukaciju, konsalting i menadžment MasterSkills.
Bogato iskustvo je stekao u SAD u EMDR-Eye Movement and Reprocessing, metodi za savladavanje anskioznosti i stresa i metode za poboljšanje poslovnih sposobnosti.
Trener je psihodramske psihoterapije, vodi edukativne i iskustvene grupe više od 25 godina.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *