Jelena Višekruna: Nasilje ima 100 lica i isto toliko naličja

Pooštrene mere, kada je reč o nasilju u porodici, nisu doprinele smanjenju nasilja niti ohrabrile žrtvu da nasilje prijavi. Nasilja i dalje ima.
Ipak su nam potrebne neke druge mere, jer ove pooštrene mere u velikom broju slučajeva nisu dovoljne ili se sa njima vešto manipuliše.
Zakon koji postoji izmedju žrtve i nasilnika nigde nije zapisan, ali je toliko moćan i snažan da u mnogo slučajeva ipak jedini važi.
Nasilje ima 100 lica i isto toliko i naličja. Perfidno počinje jer se nasilnik koristi raznim tehnikama manipulacije i zastrašivanja, a žrtva može postati svako od nas, jer nasilja ima u svim sferama društva.
Najopasnije je tamo gde se ćuti. Gde se ne prijavljuje. Ćuti se iz straha ili nemoći. Ćuti se i zato što još uvek ima onih koji veruju da je u redu da se problemi rešavaju demonstracijom sile i moći, ćuti se jer nemamo poverenja u sistem, u državu. Neki su vaspitani da ćute, neki nisu svesni da su žrtve, ćute jer veruju da zaslužuju, misle da su krivi.
Kako pomoći žrtvi da osvesti da je žrtva? Kako je ohrabriti da nasilje prijavi? To je veliki i ne tako lak zadatak.
Da bi nasilje stalo, mi ga moramo iskoreniti, iz naših glava, uverenja, iz vaspitanja, ponašanja, odnosa, porodica, ustanova, institucija…. iz života.
Dokle god imamo one koji ćute, uplašene, zarobljene u mračnom krugu nasilja, kojima ne znamo kako da pomognemo, nasilja će biti. Na žalost.
Život u porodici u kojoj ima nasilja na decu ostavlja višestruke posledice. Ta deca odrastaju strahujući.
Postoje majke, žrtve koje veruju da su krive, uče tome i svoju decu “da si bio drugačiji tata ne bi vikao na nas”. Deca odrastajući u takvoj sredini veruju da su kriva i kad nisu, odrastaju u nove žrtve ili u nove nasilnike. Trećeg nema.
Stereotip “Šta će ko da misli i da kaže” je još jedna prepreka na putu ka rešenju. Devojčica koja trpi seksualno nasilje od strane člana porodice i koja se klacka između straha i stida, konačno skuplja snagu da se poveri majci i zatraži pomoć, konačno se ohrabrila, ali dobija odgovor da ne sme o tome da priča, da ne obruka porodicu. Koji udar za psihu! Ne možemo ni da zamislimo šta se u unutrašnjem svetu te devojčice dešava. Poruka da trpi i ćuti da ne obruka porodicu je zapravo poruka da ona nije bitna, da nisu bitna njena osećanja, ni njeno telo, ni zdravlje… Bitno je da ne obruka porodicu koja je već bruka sama za sebe, da se ne naruši ugled kog nema. Bitno je ono čega nema, a ono što postoji i što jeste…o tome se ćiti. Apsurd.
Ćutanje o nasilju iz straha da se ne napravi još gore je još jedna začkoljica koja ide u prilog tome da nasilje opstaje. Ćute prijatelji, komšije, rodjaci jer ako prijave, nasilnik će znati da se žrtva nekom žalila te će situacija eskalirati i ko zna šta sve može da se desi… Zakucani strahom čine da nasilje opstaje.
Zadatak društva jeste da pooštri mere, donese zakone, da kažnjava nasilje, da ohrabruje i osnažuje žrtvu… ali pre svega treba da se menja kolektivna svest. Neophodno je da poverujemo i zauzmemo stav o tome da nasilje nije i ne sme biti način za rešavanje problema, da mora biti i jeste kažnjivo.
Zadatak ja svakog od nas da preispita svoje stavove, da osvesti sopstvene strahove, svako od nas. Da se zauzmemo za sebe, da poštujemo prava drugih.
Nasilje je opšti problem, problem svih nas, nije tamo negde i ne smemo dozvoliti da nas ne dotiče.
Dovoljno je da u svom okruženju delujemo u skladu sa moralnim i ljudskim načelima i u skladu sa zakonom pa da se stvari pokrenu. Nekoliko hrabrih, sa inicijativom mogu da urade puno. Snaga je u pojedincu, od nas sve kreće.
Moramo učiti nove generacije da shvate da nasilje nije način, da ne moraju da trpe, da imaju pravo na dostojanstven život, učiti ih da jačaju svoju ličnost, i da se zauzmu za sebe i grade svoj integritet.
Treba da postanemo društvo u kom se zna red, u kom prevashodno rastu zdrava i srećna deca. Društvo u kom nasilje postoji jedino iza rešetaka.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *