Pobedi strah i prijavi nasilje!

Zakonom o sprečavanju nasilja nameće se obaveza svim građanima da prijave nasilje, da ne zatvaraju oči pred onima koji nasilje vrše i da problem žrtve nasilja shvate kao opšti problem, a ne kao privatnu stvar.
Obaveza državnih organa, organizacija i ustanova je da svojim delovanjem utiču na podizanje svesti građana, da otklanjaju stereotipe, predrasude, diskriminatorsko ponašanje….. da razvijaju stavove kojima se podstiče uživanje jednakih prava i obaveza i u javnoj i privatnoj sferi. Da deluju na građane da prijavljuju nasilje, da im pokažu način na koji to mogu da učine i da ih praktično podstiču na akciju.
Međutim, šta je sa onim državnim organima, organizacijama i ustanovama unutar kojih postoji nasilje. O tome se cuti. Veruje se da nasilja nema tamo gde i ne bi trebalo da ga ima, ali se baš tu perfidno skriva. Na žalost, nasilje se vešto maskira i ima ga u svim društvenim strukturama.
Kako rešiti problem nasilja ako među nama, koji smo se svojom profesionalnom, moralnom i društvenom odgovornošću obavezali da pomazemo ljudima ima nasilnika i žrtava. Kako? Zasto ćutimo? Kako da sprečis nasilje ako ga sam trpis? Kako pomoći žrtvi ako si žrtva i sam? Kako sprečiti nasilje ako ga prećutno opravdavaš? Da li se naš strah i bespomoćnost reflektuje i na one koje treba da razumemo i branimo?
Postoje žrtve i nasilnici i među onima koji treba da budu primer, uzor, oslonac, sigurnost za rešavanje problema nasilja. Završavavamo obuke i edukacije kako bi pospešili svoj rad, promenio se i zakon, pooštrene su mere … sve je teorijski jasno, šta treba i šta ne…ali malčice je drukčije u praksi…
Ima među nama onih koji trpe nasilje, na poslu, u porodici…. ima među nama onih koji se vrte u točku nasilja dok istovremeno pokušavaju iz njega da izbave druge.
Ima među nama psihologa, pedagoga… koji uplašeni ne umeju da odbrane svoj stav jer se boje nasilne reakcije direktora ili kolega, a sami sebi to ne smeju ni da priznaju, jer znaju, učili su, da nasilje nije opravdano, pa „peglaju“ svoju savest nazivajući svoje besmislene postupke mudrošću. Misle da tako “kupuju svoj mir“ spuštajući glavu i žmureći pred problemom koji traje, neretko se dodvoravajući nasilniku zarad malo pažnje i malo mira, samo što zaboravljaju da se mir ne kupuje nego ti pripada.
Ljudska prava, šta je sa njima? Kad postanes žrtva, zaboraviš na svoja prava jer se bojiš. Bojiš se da ćes izgubiti posao, nećes imati od čega da živis, bojiš se za svoju decu, bojiš se…bojiš se…
Nasilnici i žrtve među nama se kriju iza plašta stručni radnik, pedagog, psiholog, socijalni radnik, trener, direktor, nastavnik…učitelj…profesor, policajac …kako da zaštitimo bilo koga od nas samih?
Zašto je tako?
Zato što je strah jači od svakog zakona, zato što zakoni koji važe među nama nisu nigde zapisani, zato što papir trpi sve, zato što je doneti zakon jedno a poštovati ga i sprovoditi drugo… zato što neki nemaju obraz, neki pamet, neki se boje … zato što još uvek ima onih koji veruju da je u redu da se problemi rešavaju demonstracijom moći, zato što nemamo poverenja u sistem, u državu. Stoga „ko je jači i ko može koliko da trpi“ postaje glavna psihološka igra čak i među onima koji znaju teoriju, ali na žalost ne mogu da je primene u svom slučaju, a diskutabilno je i kako je uopšte i primenjuju.
Nasilje nije opravdano, nikad! U to treba prvo da poverujemo. Ima među nama puno onih koji nasilje pravdaju, onih koji misle i čvrsto veruju da je to jedini način, da je ponekad nasilje zasluženo…ima…na žalost.
Nasilje je primitivan oblik rešavanja problema. Demonstracija moći dolazi iz nemoći da se reši situacija na ljudski, zreo način bez uvreda, pretnji, zastrašivanja i omalovažavanja, jer ne zna kako  prihvatiti poraz, gubitak, nepravdu …. jer nije naučeno da se može bez demonstracije moći biti moćan, jer se razvija samo fizicki, a emocionalno i socijalno i dalje na nivou derišta koje ne ume da kontroliše svoje primitivne impulse a i intelektualni razvoj se u tom slučaju debelo dovodi u pitanje.
Ako među nama ima psihologa koji veruju da pognute glave moraju da trpe bilo čije nedolično ponašanje, ako socijalna radnica ne moze da napusti muža nasilnika jer veruje da je sistem ne štiti, ako trener koristi uvrede i zastrašivanja kao jedini metod rada, ako se zaposleni boje svojih nadređenih umesto da ih poštuju….čemu sve…u kom smeru idemo i gde ćemo stići?
Često se čuje „ćuti, bar imaš posao u današnje vreme“ i dokle god se sam rad smatra privilegijom, a dostojanstven rad luksuzom, strah da se bez takvog luksuza ne ostane lako uvodi zaposlene u ulogu žrtve, pa osokoljeni osećajem pozicije i moći poslodavci koji su nasilnici zadovoljavaju svoju psihopatološku potrebu, dok žrtve trpe jer se boje.
Na žalost, mobing često kod žrtve izaziva zdravstvene, emocionalne i socijalne posledice. Dovodi do pada radne i životne sposobnosti, jer je stres akutna reakcija na mobing čije trajanje dovodi do poremećaja ravnoteže nervnog, endokrinog i imunog sistema. Posledice su mnogobrojne od depresija, anksioznosti, fobija, apatije u odnosu na spoljni svet ili agresivnosti, urušenog samopoštovanja pa i pogoršanja materijalnog stanja usled čestih bolovanja ili otkaza.
Mobing je štetan, jer direktno umanjuje produktivnost i utiče na zdravlje zaposlenog a samim tim trpi i društvo u celini.
Neophodno je da se vrati svest o davno zaboravljenom pravu na dostojanstven rad i dostojanstvo i da se podsetimo da je svaka vrsta nasilja štetna i kažnjiva. Da ne moraš da trpiš.
Dostojanstven rad je osnov produktivnosti, a pravo na dostojanstvo, po Ustavu, u odredbama o zaštiti ljudskih prava stoji pre prava na život, jer život bez dostojanstva i nije ljudski! U to treba da verujemo! Jer je istina! Treba da se osnažimo da prijavimo nasilje iako osećamo strah, jer mu se mora stati na put, jer postajemo bolesna nacija, nezadovoljna, isfrustrirana, poplašena…postajemo društvo neslobodnih i nepravednih.
Trebalo bi da je prevencija nasilja na poslu „dužnost“ svakog poslodavca, jer je ulaganje u svest zaposlenih, njihovu socijalnu i emocionalnu inteligenciju najbolja investicija. Zdrava radna okolina, zdravi porodični odnosi – bez nasilja podrazumevaju zdravo psiho-socijalno okruženje i samo tada možemo očekivati i bolje produkte rada, zdrave pojedince i porodice, pa i zdravo društvo.
Kolektivna svest treba da se menja, da prihvatimo za apsolutnu istinu da nasilje nije i ne može biti opravdano, da imamo pravo i smemo da se zauzmemo za sebe, zatim da se ohrabrimo i da prijavimo nasilje.
Nije lako, nije lako ni napisati ovaj tekst jer znaš da će te neko osuditi, prozvati …. ali ja odlučujem da pobedim svoj strah. Moja moralna obaveza i dužnost mi ne dozvoljava da ćutim i žmurim pred onim o čemu se ćiti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *