Kako se uči i zašto je važno biti tolerantan?

Ljudi se ne rađaju tolerantni ili netolerantni, to je nešto što se razvija i uči. Samim tim, puno se može učiniti da dete izraste u osobu koja će znati da poštuje različitosti.

Kada se pomene reč tolerancija, najčešće se misli na prihvatanje i uvažavanje tudjih stavova, mišljenja ili ponašanja. Medjutim, ako se pogleda izvorno značenje ove reči, dolazimo da toga da prevodom sa grčkog na naš jezik, tolerisati zapravo znači trpeti. Na osnovu ovoga, moglo bi se zaključiti da svaka tolerantna osoba je žrtva koja podnosi različite napore tolerišući druge i njihove stavove, a možda je mnogo ispravnije toleranciju povezati sa prihvatanjem i poštovanjem drugih ljudi?!

Odrasli ljudi u zavisnosti od svog porodičnog, sociološkog i kulturološkog okvira naučeni su različitom stepenu tolerancije. Budući da je tolerantnost visoko postavljena na skali društvenih vrednosti, ona ima i direktan uticaj na način i kvalitet nečijeg života. Kako se tolerantnost uglavnom odnosi na interakcije u medjuljudskim odnosima u kojima se ljudi većinom trude da budu kulturni i predusretljivi, može se pretpostaviti da u takvim razmenama svaki pojedinac mora uključiti izvestan stepen samokontrole koji će omogućiti da čak i kada mu se odredjena ponašanja ne dopadaju ili se sa njima ne slaže, istrpi i sačeka povoljniji trenutak za sebe.

Iako nije uvek prijatno, iz gore navedenog se vidi da je biti tolerantan veoma poželjno i često svrsishodno, te je ovom veštinom poželjno ovladati što ranije. Kao i većina ljudskih osobina i ova se usvaja po modelu koji je detetu dostupan u periodu njegovog najranijeg uzrasta. Dete ne može postati tolerantno, ukoliko su njegovi najvažniji autoriteti, tj osobe koje primarno učestvuju u njegovom vaspitanju i odgoju, nisu sklone podnošenju frustracije onda kada se susretnu sa mišljenjima ili ponašanjima sa kojima se ne slažu. Dodatnu poteškoću može stvoriti i to kada u takvoj situaciji su ti, za dete važni autoriteti, skloni izražavanju mržnje, besa ili agresije. Na primer, ako dete raste uz oca koji na pobedu protivničkog tima reaguje ljutnjom i psovkama, ono će zaključiti, sa jedne strane, da je baš takva reakcija potpuno adekvatna situaciji, a sa druge da je apsolutno nepotrebno staloženo i smireno istrpeti nezadovoljstvo zbog poraza. Na dalje, ovo dete može zadržati neprijateljski stav prema protivničkom timu i osećati netrpeljivost  prema svim ljudima koji su navijači pomenutog tima. Na ovaj način netolerancija na frustraciju prema porazu, proširuje se i ne samo što se odnosi na poraz od strane protivničkog tima, već poprima oblik ustaljene reakcije na sve neuspehe ili poteškoće u životu, a posledično stvara i problem u medjuljudkim odnosima jer neprijateljski stav prema drugima stvara distancu i osiromašuje socijalnu mrežu svakog pojedinca sa ovakvim stavom.

Sam proces modelovanja kod dece, ljudima nije toliko blizak i najčešće o njemu i ne razmišljaju na ovakav način, te veću pažnju poklanjaju onome što se detetu govori od onoga što sami rade i primeru koji na taj način pružaju. Sa ovakvim stavom, roditelji najčešće upadaju u zamku i manifestujući vlastite predrasude ili stereotipe, oni modeluju i prag frustaracione tolerancije vlastitog deteta. Ako su i sami neotporni na različitosti i izražavanje drugačijeg mišljenja, oni će veoma teško uspeti da toleranciju na ova razmimoilaženja izgrade kod sopstvenog deteta jer tim malim bićima je mnogo važnije i upečatlivije šta se radi, od onoga što se priča. Uticaj onoga što se detetu govori, na treba potpuno otpisati, pa u situacijama kada nije uspeo da istrpi, roditelj detetu može objasniti da je njegova reakcija možda bila prenaglašena, da je često potrebno istrpeti neprijatnost i sopstveno nezadovoljstvo iskazati na korektniji i manje buran način. Ovakva intervencija svakako je bolja od toga da ona izostane jer dete ostavlja zbunjeno i u nedoumici. Ako roditelj u ovom slučaju, sebi dozvoli priznanje da je pogrešio burno reagujući, detetu  će biti  sasvim jasno šta je ispravno jer ne treba zaboraviti da u najranijem uzrastu, dete roditelja posmatra kao apsolutni autoritet čije ponašanje, mišljenja ili osećanja usvaja kao apsolutno tačna. Zbog ovakvog dečijeg stava na tom najranijem uzrastu je moguće vaspitanjem izvršiti uticaj u pravcu nižeg ili višeg praga tolerancije u skladu sa roditeljskim preferencijama.

Pored modelovanja, dete toleranciju uči i na osnovu odnosa drugih prema sebi. Deca, kao i odrasli, se svakodnevo susreću sa nemogućnošću da ostvare svoje potreba i želje. Susrećući se sa ovakvim situacijama svako različito reaguje. Deca će često plačom ili bacanjem igračaka izraziti svoje nezadovoljstvo zbog situacije u kojoj su primorani da nešto istrpe. Sa druge strane, roditelji su zbog vlastite bolećivosti i nemogućnosti da istrpe nezadovoljstvo deteta, skloni popuštanju i prelaženju preko onoga što sami često neodobravaju. Ove na izgled bezazlene situacije čine temelj frustracione tolerancije deteta jer svaki put kada ne istraju, roditelji snižavaju prag tolerancije deteta i tako dugoročno gledano dovode do toga da dete neće biti sposobno da podnese čak i najmanja nezadovoljstva ili da istraje u situaciji trpljenja. Sve pomenuto, nadalje može dovesti do veoma burnih reakcija koje se na dečijem uzrastu manifestuju bacanjem i lomljenjem igračaka, odbijanjem poslušnosti ili agresijom prema drugarima, dok u odraslom dobu kod osobe sa ovakvim stavom, česta mogu biti antisocijalna ponašanja u vidu nepoštovanja društvenih normi i različitih oblika agresivnog i bahatog ponašanja.

Kako se tolerancija može posmatrati kao kontinuum omedjen sa jedne strane pomenutom netolerancijom, a sa druge pretolerancijom, zaključak je da pored nepostojanja granica u odnosu prema sebi u slučaju netolerancije, postoji i onaj drugi slučaj u kom granica ne postoji prema drugima. Kada je osoba preterano sklona toleranciji, ona je sposobna da podnosi i trpi mnogo, kao i da gotovo nikada ne izrazi sopstveno nezadovoljstvo. Najčešće su ovakvi ljudi, bili hiperadaptirana deca sa rigidnin i prezahtevnim roditeljima koji su na dečije potrebe neadekvatno i neblagovremeno odgovarali, te su se ovakva deca na najranijem uzrastu naučila trpljenju što su kasnije verovatno prenela i na ostale oblasti svog života, pa su tako npr. skloni da se igraju igara koje im vršnjaci nameću ili su spremni da podnesu brojna odbacivanja drugih. Za razliku od netolerantnih, osobe sa visokim stepenom tolerancije na frustraciju sklonije su nesigurnosti u sebe, anksioznosti i depresiji.

Biti tolerantan je lepa i korisna vrlina koja osobi može doneti mnogo. Negujući stav poštovanja i prihvatanje sebe, ali i drugih ljudi, dolazi se do boljeg razumevanja  potreba i želja obe strane, a samim tim i do veće spremnosti da se zarad tih istih potreba i želja druge osobe, ponekad i istrpi sopstveno nezadovoljstvo što može biti višestruko korisno zarad zadovoljenja i nekih vlastitih htenja i ostvarivanja ličnih ciljeva.

Vaspitanjem je na decu moguće učiniti veliki uticaj. Polazeći od sebe i sopstvenih stavova, davanjem ličnih primera u kojima  poštuje različitosti, suočavanjem sa različitostima ili razgovorom o njima,  roditelj je u mogućnosti da formira dečiji stav o različitim pojavama u svetu. Povremenim frustriranjem deteta neodobravanjem svakog dečijeg zahteva i čvrstim granicama, roditelj može postaviti čvrste temelje frustracionoj toleranciji svog deteta i tako mu olakšati snalaženje u širem sociološkom okruženju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *