Veštine uspešnog učenja

Učenje je prirodni i neizbežni proces koji nas prati ceo život. Njegova osnovna funkcija je preživljavanje i adaptacija životnoj sredini i okolnostima, jer bez učenja je nemoguće živeti samostalno. Dakle, to je proces koji se neprekidno odvija. Postoje razni oblici učenja a svi oni uključuju promenu koja se odvija u osobi koja uči. Učenje ne počinje sa školom već našim rođenjem. Kao kada vajar pravi neku skulpturu, mora da postavi dobru osnovu kako bi je finom obradom uobličio i dobio konačni željeni razultat. Tako i učenje u obrazovnim institucijama možemo posmatrati kao finu obradu ličnosti koja u kombinaciji sa stečenim veštinama i sposobnostima uobličava osobu s tim da se taj proces neprekidno odvija za razliku od skulpture. Učenje u školi je često neprirodno jer nije u direktnoj relaciji sa detetovim iskustvom u svakodnevnom životu. Zbog toga deca ne kreću slučajno sa 7 godina u školu, u tom periodu njihovi misaoni procesi omogućavaju postepeno ovladavanje procesima učenja, što objašnjava Pijažeova teorija kognitivnog razvoja. Uporedo sa tim procesom razvija se i potreba za identitetom koja je urođena i koja je pokretač psihosocijalnog razvoja. Potraga za ličnim identitetom traje ceo život a najizražajnija je u adolescentskom periodu, koji bi trebao da traje do 20ih godina. Ovaj razvojni stadijum predstavalja susret detinjstva i početka zrelosti i možda najizražajniju životnu krizu. To je jedan od najstresnijih perioda mladih osoba koje kroz njega prolaze kao i njihovim roditeljima. Period je obeležen biološkim promenama jer je i mozak u procesu formiranja a tu je i izmenjeni hormonalni status i oni ometaju proces razmišljanja. Takođe, sve je izražajnija potreba za autonomijom a sa druge strane trpi se i određeni pritisak od okruženja. Dakle, možemo reći da se u ovom periodu odigravaju najveći konflikti unutar osobe.
Put za koji se osobe opredele u ovom životnom dobu, predstavlja osnovu za dalji tok njihovog života. Zato je veoma važno da mlada osoba u svom okruženju ima prave uzore koji će poslužiti kao motivatori njihovom daljem delanju. To obično bude jedan od roditelja, starija braća ili sestre, rođaci, prijatelji kao i profesori čije umeće prenošenja znanja dodatno produbljuje naša interesovanja.
Jedan od njih je i naš sagovornik, docent Mašinskog fakulteta u Beogradu, dr Emil Veg. On je neko čija je motivacija za daljim razvojem svojih veština i znanja, upravo prenošenje tog istog znanja na nove, mlade generacije. Njegov autoritet svoje uporište pronalazi u pružanju mogućnosti mladim ljudima da nauče i savladaju određene veštine učenja koje u zavisnosti od ličnog interesovanja mogu primetiti u različitim oblastima.

*Tradicionalne metode učenja koje podrazumevaju čistu reprodukciju znanja su odavno prevaziđene. Kakav pristup se danas smatra najefikasnijim?
Rekao bih da čista reprodukcija gradiva nikada nije ni smela biti opcija za edukovanje mladih. Albertu Ajnštajnu se pripisuje rečenica „Učenje nije prosto memorisanje činjenica, već treniranje mozga da RAZMIŠLJA“. Smatram da je za mlade važnije da razviju sposobnost logičkog razmišljanja, nego da u glavi prosto čuvaju veliku količinu podataka. Ako u glavi drže samo nepovezane podatke, zaboravljanje nekog od njih čini ga trajno izgubljenim. S druge strane, ako podatke povežu u logičnu celinu, mnogo teže dolazi do zaboravljanja, a i ako se desi da neki podatak zaborave lako će ZAKLJUČITI koja je to „karika“ koja nedostaje da se ne bi narušio smisao celine.

*Često imate priliku da razmenjujete iskustva sa kolegama iz drugih zemalja. Šta smatrate da su prednosti, a šta mane našeg obrazovnog sistema? I da li po Vašem mišljenju postoji određeni napredak u tom segmentu?
Mašinski fakultet u Beogradu ima sjajnu saradnju sa velikim brojem tehničkih fakulteta širom Evrope i Sveta. To mi omogućava da od kolega sa tih fakulteta, iz prve ruke, čujem koje metode u edukaciji koriste i kakve rezultate postižu. To mi mnogo znači u pripremi nastave u Beogradu.
Što se obrazovnog sistema tiče, smatram da nisam kompetentan da donesem sud da li nešto valja ili ne. Trudim se da na svom času, u svojoj učionici, sa studentima uspostavim neki naš „mikrosistem“ i da u tim našim lokalnim uslovima, zajedničkim radom, postignemo najbolji rezultat. Mislim da veliku grešku prave one osobe koje veruju da je za stepen njihovog ličnog obrazovanja odgovoran obrazovni sistem. On, naravno, ima uticaja, ali presudnu ulogu igra to koliko truda, vremena i mentalnog kapaciteta smo spremni da uložimo. Svoju ulogu vidim u tome da pružim podršku svojim studentima da se opredele za pobednički pristup procesu obrazovanja.

 

*Studenti sa kojima sam imala priliku da razgovaram tvrde kako su im Vaša predavanja jedna od korisnijih. Iz kojih Vaših uvida su priostekle te veštine da motiviše studente, povećavate njihovo interesovanje i koji je to pristup koji koristite za lakše usvajanje gradiva?
Drago mi je da tako misle. Za mene nema veće satisfakcije od toga da studenti vreme provedeno na mojim časovima ocenjuju kao korisno.
Ja sam sasvim slučajno počeo da radim na fakultetu. Kao student Katedre za Motore, sebe sam do poslednjeg dana studija video kao inženjera u nekom od timova formule jedan. Po diplomiranju, ponuđeno mi je bilo da kao demonstrator pomognem u održavanju vežbi na predmetu koji mi je možda bio i najmanje drag tokom studija. Prihvatio sam jer mi je izazov bio da sve ono što ja kao student na tom predmetu nisam voleo, pokušam da u ulozi demonstratora ispravim. Vreme je prolazilo, poziv iz Ferarijevog tima nije stizao, a studenti su s odobravanjem gledali na moje inovacije u nastavi. Tako sam se ja ozbiljno posvetio svom novom pozivu. I radovao sam mu se više nego da sam šef tima formule jedan. Završio sam kurs iz Transakcione analize koji mi je mnogo pomogao da svoje komunikacione veštine ozbiljno poboljšam. Zatim sam prošao treninge za Asertivnu kominikaciju i Emocionalnu pismenost i s velikom posvećenošću počeo da proučavam uspešne metodologije za prenošenje znanja. Sledećeg septembra će biti deset godina od kako sam angažovan na fakultetu i još uvek osećam jaku želju da učinim svoje časove još boljim.

*Pretpostavljam onda da je integracija dotadašnjeg iskustva, novih znanja i veština inicirala ideju o pokretanju jednodnevnog kursa „Veština uspešnog učenja“, koji uspešno realizujete u Beogradu i Novom Sadu. Šta kurs podrazumeva i kome je namenjen?
Svake godine kroz predmete na kojima sam angažovan na fakultetu ja upoznam preko 350 novih studenata. Pre par godina sam zaključio da od prve generacije sa kojom sam radio, studenti imaju poteškoća sa istim stvarima. I tu ne mislim samo na neke delove gradiva, već i na odnos prema dolaženju na nastavu, načinu na koji koriste vreme provedeno na nastavi, pristupu učenju, planiranju procesa spremanja ispita, načinu razmišljanja i zaključivanja. A sa vrlo sličnim (najčešće istim) problemima su mi se obraćali i đaci i studenti koji su kod mene dolazili na koučing. Tada sam došao na ideju da za većinu tih problema ponudim rešenja u jednodnevnom, četvoročasovnom kursu. Kurs je namenjen svima koji imaju poteškoća da savladaju gradivo, zatim onima koji imaju utisak da mnogo vremena troše na učenje i onima koji nisu zadovoljni rezultatima koje postižu u školi i na fakultetu.

*Kakvi su dosadašnji utisci Vaših polaznika? Da li ste dobijali informacije od njih o primeni stečenih veština nakon završene obuke?
Kao i svaki nastavnik koji motivaciju za rad crpi iz zadovoljstva svojih učenika, ja obavezno dajem svojim polaznicima da mi popune anonimnu anketu i ocene moj učinak tokom kursa. Utisci su jako dobri, čak bolji nego što sam očekivao kada sam smišljao koncept kursa. Jedan broj polaznika se javi nešto kasnije i pohvali se položenim ispitima ili uspešno odrađenim kontrolnim zadacima.
Veliki broj polaznika na kurs dođe sa idejom da će morati da unesu korenite promene u svom pristupu procesu učenja. Zapravo, nekoliko sitnih, ali dobro osmišljenih modifikacija, mogu lako doprineti mnogo boljim rezultatima u učenju. Ponekad je dovoljno da napravimo samo drugačiji vremenski raspored učenja i pauza u učenju i da student duplira količinu gradiva koju može da savlada za jedan dan.


* Kako vidite obrazovanje u budućnosti? U kom smeru će se ono dalje razvijati i kojim tempom?
Razvojem tehnologije, mi smo već sada u mogućnosti da 24h dnevno, sedam dana u nedelji, u svom džepu nosimo sve relevantne informacije ovoga sveta. I ne samo da ih imamo dostupnim, već se one u realnom vremenu i ažuriraju. Memorisanje podataka, po meni polako postaje prošlost (koliko su brojeva telefona napamet znali naši roditelji, a koliko mi danas znamo). Svet će pripasti onima koji budu umeli da svim tim podacima koji su dostupni uspešno barataju.
Za proces edukacije je napredak tehnologije jako pozitivna stvar. Super brze kamere vam omogućavaju da sopstvenim očima vidite neke procese koji traju daleko kraće od treptaja oka, elektronskim mikroskopima možete da uveličate sve one delove ćelija za koje se do skora nije znalo ni da postoje, da bežičnim kamerama malih dimenzija „zavirite“ i u najskrivenije delove raznih mašina (ali i ljudskog organizma), a kada vam ni sve to nije dovoljno kompjuterska tehnika vam dozvoljava da napravite ekstremno vernu animaciju raznih realnih događaja. U takvim okolnostima učenje može biti čak i zabavno!

Naredna radionica „Veština uspešnog učenja“ dr Emil Veg održava 3. novembra u Novom Sadu u prostoru savetovališta „Igrologija“.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *