Tablet kao simbol mira u kući

Posao deteta jeste da se igra. Deca kroz igru uče, rastu, upoznju se sa svojim okruženjem…sa životom. Slobodna igra je danas deci gotovo i nepoznata! Malo je vremena za nesmetanu igru, jer su se životne okolnosti promenile.
Igraju se u igraonicama, a tamo su animatori koji usmeravaju njihovu igru, igraju kompijuterske igrice ili gledaju televizor. Sede u školskim dvorištima i gledaju u svoje mobilne telefone, ne trče da se ne povrede, ne pentraju se da ne bi pali … u restoranima i kafićima, ali i u kućnim posetama deca se igraju tako što svako gleda u svoj telefon, danas tako izgleda druženje. Mame i tate na izlete umesto lopti nose tablete, jer šta će raditi ceo dan u prirodi, treba to izdržati …telefoni pomažu roditeljima da popiju kafu na miru, da lakše nahrane decu, da ih uspavaju, da bolje podnesu duga putovanja itd. Samo da im se okupira pažnja, a o štetnosti po zdravlje deteta i funkcije mozga ne mislimo, nije važno, važno je ovaj trenutak učiniti prijatnim, ko šiša posledice, ko o tome misli uopšte!? Zabrinjavajuće!!!
Nisam od onih koji su isključivi, jer i moje dete pogleda crtani, uzme telefon…i ja provodim dosta vremena pred kompijuterskim ekranom, a priznajem da vrlo često imam i telefon u ruci. Vreme je takvo, ne možemo ni da zamislimo kako se nekada živelo bez svih tih „naprava“. Uznemirava činjenica da smo se otudjili, da sedimo za istim stolom ali samo sedimo. Da nam je mozak stalno okupiran nekim sadržajima, ali nam kreativnost nije jača strana, jer je ubijamo.
Deci smo dali telefon ili tablet, da mirno sačekaju ručak, da budu dobri … a mi na našem telefonu čitamo vesti ili brojimo lajkove na slikama koje smo postavili. Šta je sa komunikacijom, šta je sa onim „sedi lepo za sto i sačekaj“, nema sačekaj, samo da slučajno ne bude malo dosadno ili neprijatno…ne učimo ih strpljenju, ubijamo im kreativnost, a polako ubijamo i komunikaciju …
Kada nam se učini da dete preteruje, jer nekako zaboravimo da smo mi ti koji smo im u ruke dali bas te telefone i tablete, onda krećemo sa zabranama, sa kaznama, sa ograničenjima što ide malo teže. Mnogo teže i mnogo više truda, volje, istrajnosti treba kod odvikavanje od navike nego kod sticanje iste.
Puno dece ima problem sa pažnjom, sa koncentracijom, govorom, spavanjem…i roditelji ih vode kod psihologa, logopeda kako bi rešili taj problem, ali onda im opet daju u ruku telefon…odmah posle tretmana kod psihologa, bolje jede uz crtani, dok igra igricu miran je i taman eto vremena da roditelj završi nešto važno…razlozi su razni… Znate šta? Sedeli bi oni mirno i na času kada bi im učiteljica dala telefon u ruku i ne bi imali problema sa koncentracijom i pažnjom, šta više učiteljica bi mogla u miru da ispredaje sve što ima i lepo završi čas.
Poznajem roditelje čija deca do treće godine nisu znala šta je crtani film,nisu imali telefon u rukama, odrastali su na dečijim pesmicama i drugačijim igrama, onim stvarnim, i nećete verovati jedu i spavaju!!! Kako to? Umeju čak i lepo da sede za stolom kad im se kaže da sačekaju ručak, umeju da drže olovku i da crtaju, slušaju priče i listaju slikovnice…kakvo bogatstvo za mozak…mašta i kreativnost!!!
Nijedna krajnost nije dobra, ja mislim da je umerenost u svemu prava stvar. Svakako se treba zapitati šta radimo? Prvo sa sobom, pa i sa našom decom! Moramo naći vreme bez telefona, jednostavno se mora tako!!! Ručak bez televizora, šetnja bez slušalica u ušima…maramo naći meru, jer ćemo izgubiti decu, odnose, zdravlje, porodicu, sebe…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *