primarijus dr Maja Radanović: Transakcioni portret Margite Stefanović Magi

(Drugi simpozijum „Medicina u umetnosti“, u organizaciji Srpskog lekarskog društva, Podružnica Zaječar, 2015)

(„Zbornik sažetaka“, Timočki medicinski glasnik, vol 40, suppl. 2, 2015)

Uvod

Transakciona analiza je teorija ličnosti i sistematska psihoterapija čiji je cilj lični razvoj i promena. Osnova cele teorije je model ego stanja. Ego stanje je set povezanih ponašanja, mišljenja i osećanja. To je način na koji ispoljavamo deo svoje ličnosti u određenom momentu. Ovaj model opisuju tri ego stanja. Ako se kao reakcija na ono što se dešava oko osobe ovde i sada, ona ponaša, razmišlja i oseća tako da koristi sve resurse koji joj kao odrasloj osobi stoje na raspolaganju, kaže se da je u ego stanju Odrasli. Ponekad se može ponašati, razmišljati i osećati tako da kopira jednog od svojih roditelja ili druge osobe koje su za nju predstavljale roditeljsku figure. Kada to uradi, kaže se da je ta osoba u ego stanju Roditelj. Ponekad se može vratiti načinu na koji se ponašala, razmišljala ili osećala kad je bila dete. Kad to uradi, kaže se da je osoba u ego stanju Dete. (1)

Po transakcionoj analizi životni skript osoba napiše u svojoj glavi još u detinjstvu. Osnovni zaplet napiše dok zna samo par reči. Kasnije u detinjstvu dodaje još detalja, ali većina toga se napiše do sedme godine. Priča se možda još malo prepravlja u toku adolescencije. Kao odrasla osoba obično nije svesna životne priče koju je za sebe napisala. Ipak, vrlo je verovatno da osoba dosledno živi taj scenario. Iako toga nije svesna, verovatno svoj život tako organizuje da ide prema poslednjoj sceni koju je odredila dok je još bila mala. U analizi scenarija, koristi se koncept životnog scenarija da se razume na koji način ljudi mogu sami sebi nesvesno da prave problem i kako se treba postaviti da bismo rešili te probleme. (1)

Transakciona analiza ukazuje da osobe imaju potrebu za struktuiranjem vremena i da postoji šest načina struktuiranja vremena: povlačenje, rituali, razonode, rad ili aktivnost, igre, intimnost ili bliskost. (1)

Simbioza nastaje kada se dve ili više osoba ponašaju kao da su jedna ličnost. Poziv u simbiozu najčešće se odašilje nesvesno i neverbalno, međutim postoje i verbalni načini pozivanja u simbiotski odnos. U uspostavljenoj simbiozi ljudi se osećaju prijatno, međutim to ima svoju cenu, jer podrazumeva otpisivanje određenih ego stanja, najčešće ego stanja Odraslog. Svaki put kada osoba uđe u simbiozu ona nesvesno ponavlja one situacije iz detinjstva gde njene potrebe nisu bile zadovoljene. Ponovo uspostavlja odnos koji je postojao u prošlosti između nje i roditelja ili roditeljske figure i ponavlja situaciju u pokušaju da izmanipuliše drugu osobu da zadovolji potrebu koja ranije nije bila zadovoljena. (1)

Transakciona analiza ukazuje na postojanje dvanaest zabrana koje su osnova za rane negativne odluke. Svaka zabrana ima svoju odgovarajuću dozvolu. Zabrane i dozvole se detetu uglavnom prenose neverbalnim putem. Zabrane su: nemoj postojati, nemoj biti svog pola, nemoj biti dete, nemoj da odrasteš, nemoj da uspeš, nemoj ništa da radiš, nemoj biti važan, nemoj da pripadaš, nemoj da budeš blizak, nemoj biti dobro, nemoj misliti i nemoj osećati. (1)

Transakciona analiza ukazuje da ljudi imaju glad za stimulusima. Stroukove deli na verbalne i neverbalne, pozitivne i negativne, uslovne i bezuslovne. Svaka vrsta strouka je bolja od ignorisanja.

Transakciona analiza ukazuje na postojanje sledećih drajvera: budi savršen, ugodi drugima, trudi se jako, budi jak, požuri. Kod većine ljudi jedan drajver se pokazuje najčešće i taj drajver se zove primarnim.

Fotografija: Srđan Vejvoda

Cilj ovog rada je prikazivanje transakcionog portreta klavijaturistkinje benda EKV Margite Stefanović Magi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Fotografija: Srđan Vejvoda

 

Materijal i metode. Za izradu rada korišćeni su biografski i transkripti autobiografskih spisa, to jest dnevnika, kojih je ukupno bilo 20, kao i knjige iz oblasti transakcione analize. Urađena je analiza biografsko-autobiografskih spisa u pogledu teorijskih koncepata transakcione analize i dato je viđenje transakcionog portreta Margite Stefanović Magi. Transakcioni portret, kao što ime kaže, je pokušaj portretisanja jedne ličnosti kroz teorijske koncepte transakcione analize.

 

 

Rezultati rada

Margitina majka je bila kruta ličnost, takoreći majka despot. Majka je bila u ulozi kritikujućeg roditelja, konstantno rigidna, hladna, emocionalno nepismena, bez topline i nežnosti. Sprovodila je vojničku strogoću u Margitinom detinjstvu, u pogledu dugotrajnih sati važbanja sviranja klavira, nedopuštanja da se igra sa drugom decom da ne bi došlo do povreda ruku i prstiju. Majka je rigidno oblačila Margitu za školu, sve do adolescentskih dana, kad se Margita takoreći otrgla rigidnoj kontroli majke i skinula „uniformu“ sa sebe.

Margitina prijateljica Lidija, iz detinjstva, se seća: „Deca su sigurno zavidela Magi na takvoj mami. Mama laf! Mama džambas! Kauboj! Zezator! Galamdžija! Nisu znala ništa od onoga što se zbivalo kad se vrata najzad zaključaju, prozor zatvori ili svetlo ugasi… Nisam ni ja, osim ponečeg, po čemu se moglo naslutiti… Jedino što sam silom prilika, kasnije, videla bilo je ono jutarnje spremanje za školu… Dok stojim kraj vrata i čekam Magi, ona sedi na klavirskoj stolici, a Desa joj grubim pokretima upliće kosu u kiku. Čupa je, zateže… Svakoga jutra, u tišini, bez pogovora. Potom joj stavlja kapu, šal i rukavice. Tako godinama, sve do onog dana, pred kraj osnovne, kad je Magi sve to strgnula sa sebe čim smo zamakle za prvi ugao…“ (2)

Majka je ta roditeljska figura koja utiče na formiranje životnog skripta kod Margite. Majka je ta koja je nametala osnovno i srednje muzičko obrazovanje, a kad je Margita konačno zavolela muziku i počela u njoj da uživa i da dobija ponudu za nastavak akademskog obrazovanja na Ruskom konzervatorijumu u Moskvi, majka se tome protivi i naziva bavljenje muzikom neperspektivnim zanimanjem i zahteva da Margita upiše nešto drugo, „ozbiljnije“.

Majka je uticala da se kod Margite formiraju drajveri „budi jak i radi naporno“. U osnovi, drajveri se i formiraju kad u sebe ugradimo ono što nam roditeljska figura poručuje u detinjstvu. Kasnije sami sebe prisiljavamo na te aktivnosti svojim drajverima koji se integrišu u naš misaoni tok.

Majka je Margiti slala zabrane „nemoj biti dete, nemoj da odrasteš, nemoj da budeš bliska, nemoj misliti i nemoj osećati“. Od tih zabrana se Margita ortgla i dala sebi pravo na postojanje, mišljenje i osećanja. Jedino, Margita nikad nije odrasla, ostala je u ego stanju Deteta ceo svoj život.

Margitina prijateljica Lidija opisuje dan kada je, iako godinu dana mlađa od Margite, diplomirala ranije od nje, a Magi je tad već svirala u bendu EKV. „Magi, iako godinu dana starija, upravo je položila poslednji ispit, ali još nije diplomirala. Za Desu, vest o tome da ja jesam, bila je verovatno žestok udarac. Po njenom, Margita je morala uvek biti prva u svemu… Ko zna kakvi su komentari usledili. To nikada nisam saznala…“ (2)

Ovako Lidija opisuje jedan razgovor majke Dese sa Margitom: „Margita je odlučila da raskine roditeljske lance kad je krenula da se bavi r’n’r muzikom, kad je počela da svira u grupi“. Lidija se seća reakcije Margitine majke Dese: „’Dogovorile smo se da svira još do kraja godine, a onda – gotovo! Je l tako Margita?!’ Margita je odćutala. Vrlo ju je bolelo što nije imala odobravanje roditelja, a majka do smrti nije oprostila Magi što se bavi r’n’r muzikom. Članovi grupe su često isticali da niko od njihovih roditelja nikad nije došao na koncerte EKV-a.“ (3)

Ilustracija: Margita Stefanović Magi

U transkriptima delova Margitinih dnevnika se vidi da joj majka nedostaje; vrlo emotivno oslikava majku u sećanju. Iz tih zapisa ne stiče se utisak da je majka tiranin, naprotiv, sušta suprotnost od toga. Postoji nedorečenost o njihovom kasnijem odnosu, sem da je majka bila razočarana odlukom Magi da se bavi r’n’r muzikom. Nejasno je da li je prestao kontakt među njima, jer se na jednom mestu pominje da nisu pričale kad je majka spoznala da se Margita drogira.

 

Fotografija: Srđan Vejvoda

Za razliku od majke, Margitin otac je bio u ulozi negujućeg roditelja, naročito kad su ostali sami nakon majčine smrti. Otac je imao prepisku sa Magi, iz koje se vidi da komunicira s njom iz uloge slobodnog deteta. Njegovo slobodno dete je uspelo komuniciralo s njenim slobodnim detetom, prepiska je puna emocija, razigrana i nekonvencionalna. Iz ove prepiske ne stiče se utisak da je reč o prepisci oca i kćerke. Na nekim mestima prepiske, Magi je u ulozi negujućeg roditelja i daje mu „roditeljske“ savete, a na drugim otac preuzima ulogu negujućeg roditelja. Iz analize komunikacije Magi sa oba roditelja, ne uviđam da su sa njom komunicirali iz uloge odraslog.

 

 Kod Magi je tokom celog života bilo ispoljeno slobodno dete u komunikaciji s ljudima i u bavljenju muzikom. Kolege kažu da nije imala odnos prema materijalnom svetu, to jest da joj materijalno ništa nije predstavljalo.

Margita je ispoljavala negujućeg roditelja u slučaju Milanove bolesti, kog je negovala do poslednjeg trenutka.

Ilustracija: Margita Stefanović Magi

 U poslednjih par godina života imala je više prijatelja, dosta mlađih od sebe, kojima je i roditelj mogla biti. Transakcija među njima se i odvijala od Margitinog negujućeg roditelja ka njihovom adaptiranom detetu.

 Margita je visoko vrednovala ljubav i bila emocionalno pismena osoba. Svoje emocije je pokazivala u vidu reči, izgovorenih, napisanih, otpevanih, ili u vidu poklona koje je sama pravila.

 Na osnovu transkripta dnevnika uviđa se da je Magi upućivala samo pozitivne stroukove, a prema sebi je usmeravala negativno samostroukiranje, naročito kad je telo počelo fizički da propada, već u ranim tridesetim godinama života. Bila je takođe sklona pozitivnom diskauntu sebi dragih ljudi.

 

 

Ilustracija: Margita Stefanović Magi

Što se tiče struktuiranja vremena, dok je svirala u bendu imala je struktuirano vreme, međutim, prestankom rada grupe, ona i Milan još neko vreme rade sami unplugged koncerte, a nakon Milanove smrti dolazi do potpunog gubitka struktuiranja vremena. U više navrata je pokušavala da struktuira vreme bavljenjem muzikom s drugim muzičarima, radeći na drugim projektima poput EKV-a. Bila je aktivni član crkvenog hora, radila je i muziku za više pozorišnih predstava, a poslednja od njih je „Kaput mrtvog čoveka“, Ateljea 212.

 

 

 

 

 

Milan Mladenović je bio svojevrstan despot u grupi, autoritarna ličnost, koja je imala izuzetno razvijenog kritikujućeg roditelja. Komunicirao je s ostalim članovima benda iz kritikujućeg roditelja i ponekad iz odraslog. Ne zapaža se komunikacija iz deteta ni adaptiranog ni slobodnog, što se dosta kosi sa činjenicom da je reč o čoveku koji je stvorio izuzetno kreativna dela i bio na čelu r’n’r grupe.

Margitina prijateljica Lidija je rekla o susretu sa Margitom i bubnjarem EKV-a Ivanom Vdovićem Vdom: „Šetali smo gradom, Magi, Vd i ja, sećali se detinjstva i smejali… Oni bez razloga, ja na silu… Onaj slatki mali dečak, sad je već imao boju lica i zube starca… To me je ispunilo velikim nespokojstvom, strašnim sumnjama… Pri rastanku, dok su Magi i Vd odlazili držeći se za ruke, pomislila sam kako ga više nikada neću videti…“ (2)Margita je napisala: „22. 9. 1992. Beograd / Ovog dana više ništa nije bilo / Tog dana je umro Vd. / Kraj/ Ende/ The End/ Kraj/ Konec/ Le Fin/ Finitum (…) Zašto sve na svetu mora da ima svoje ime, odvojeno od… odvajanje… postojanje… sve je jedno veliko rastajanje – RASTANAK se bliži KRAJU.“ (2)

O sebi, Magi je napisala: „… nerešena u istrajnosti, istrajna u nerešenosti/ kratkotrajna rešenja/ dugoročno planiranje/ Tata je u Pirotu, radi predstavu, ja ne znam gde sam. Ne znam ko sam ni što mi je činiti./ Već deset godina zbog ličnog stava i ličnog u stavu, živim pod pritiskom. Teško je i mom telu i meni… teško meni u mom telu… teško mom telu oko mene… (…) Da bi se „poboljšala“ – napredovala, mora da se izolujem s vremena na vreme.“ (2)

Magi je takođe rekla i: „Nemam zemlju, zastavu, predsednika, ličnu kartu. Imam svesku… i par sagovornika?“ (2)

Milan Mladenović je rekao: „Magi je jedna jako hrabra osoba, koja je jako mnogo uticala i na mene i na sve ono što mi radimo. Znači, njen doprinos je ogroman. Ona je stvarno hrabro izgurala sve ove godine. Ona ostaje tu i nastavlja zajedno sa mnom.“ (4)

Zapisala je u svoj dnevnik: „Milan kaže da je očigledno da moram „platiti“ na neki način za sve loše što sam uradila ovih poslednjih junky godina. Pa, ako je to način da opstanem ili da mi se oprosti, u redu… ali zle stvari koje sam uradila… uradila sam sebi, povredila sam sebe, uništila sebe, ali nikoga oko sebe“. (2)

Ilustracija: Margita Stefanović Magi

„Sećam se“, ispričala je Margita, „da smo za vreme boravka u Zagrebu Milan i ja šetali Zrinjevcem, na putu ka studiju. Sećam se takođe i da sam mu rekla: ’Zapamti kada ćeš moći ponovo u životu da ovako bezbrižno šetaš, bezbrižno živiš i radiš ono što u životu jedino umeš i voliš da radiš, a to je muzika i da sve bude u redu.’ (…) Strah koji je kod mene uvek bio prisutan kad sviram bio je vezan za osećanje da će se, onog trenutka kad prestanem, iza mene zatvoriti zid i da će biti kao da nikada ničega nije bilo.“ (4)

Magi je o muzici EKV-a rekla: „Ne pravimo muziku da bi ljudi zaboravili na sebe. Puno važnih ljudi pre mene reklo je da postoji objektivna muzika, objektivna arhitektura i sve su to sfere čovekovog življenja čiji je smisao da kod svih proizvedu isti osećaj. On se, međutim, nigde ne nalazi spolja, nego direktno u tebi. A koliko ti je strašno ili lepo, znaćeš kad se obratiš samom sebi. Muzika nije putokaz kuda da kreneš, već kako da se vratiš.“ (3)

Margita je Milana držala u svom krilu kad je umirao, pevajući mu. Tada nije smogla snage da išta zapiše u svoj dnevnik, osim par nečitkih rečenica, ispod Milanove karte za Kino klub „…otišla u 11, otišao oko 12, idemo! A, gde M.?… Tugu ne možemo ni u slova ni u reči ni u molitvu.” (2)

U intervjuu, koji je objavljen u NIN-u, Magi govori i o Milanovoj smrti: „Strašno teško doživela sam njegovu bolest, pokušavala sam da ga ubedim da ne treba da ide u mrtve. Nisam ga dovoljno dobro ubedila. Njegova poslednja reč bila je “Hajdemo!”. (2)

Životni skript Magi: u detinjstvu je pripremana za pijanistu i bila pod uticajem majke, u momentu raskidanja roditeljskih sprega odlučuje se za ulogu nekonvencionalne klavijaturistkinje. Postavlja se pitanje otkud tako tragičan životni scenario? Da li je to poistovećivanje sa nekim drugim umetnicima i njihovim tragičnim sudbinama? Da li je u pitanju samo reaktivna depresija kao odgovor na emocionalne gubitke Vda, Milana, Bojana, majke, oca? Da li se ipak krila endogena depresija koja je inicirala bolest zavisnosti?

Uviđamo životni skript gubitnika, netransparentnu osobu, misterioznu do kraja. Krila je HIV infekciju, kasnije AIDS, od poznanika i prijatelja, kojih je bilo sve manje. Strah od samoće? Strah od diskriminacije?

Margitina prijateljica Lidija kaže, prisećajući se promocije svoje knjige: „Kad sam završila kazivanje odlomaka iz moje knjige ’Biti ničiji’, vratila sam se u publiku. Neka nepoznata, debela, podnadula devojka stajala je kraj mene. Potapšala me po ramenu. Javila sam joj se, reda radi, i nastavila da pratim promociju. Ona me je ponovo oslovila: ’Ti me ne prepoznaješ?’, šapnula je. Zagledah se u njene oči… Margitine oči!!!” Na promociji je Margita dala Lidiji pismo. Na koverti je pisalo: „Sporo pišem. Ne mogu da pišem… Veče je sporo – požuri me! Izbor postoji? Spremna sam – ali moje vreme nije. Kasnim, kasnim! (…) Usnila je Margita potpuno…” (2)

Prijateljica Lidija u svojoj knjizi kaže: „Došli su oni crni dani, kada je svraćala svaki drugi- treći dan, prljava, odrpana, izubijana, i govorila, sa molbom ili prekorom, kako-kad: ’Nemam šta da obučem. Stvari su mi po tuđim stanovima, podrumima i potkrovljima… Daj, Iko, neke helanke… Čarape… I cipele… Znam, nema veze što su mi velike…’ Samo suknju nikada nije tražila… Kao nekada davno, krila je noge. Niko ih, opet, nije video godinama. Iz sasvim drugačijih razloga… Nosila je neku haljinu, crnu, do zemlje, koja je padala na duboke cipele, mahom tuđe… Leti, kad nije nosila čarape, provirio bi na časak samo članak noge… Sav prekriven ranama, podlivima, modricama, tamnim pečatima… To nisu bile više one noge za kojima se ceo Beograd osvrtao…“ (2)

Margita je u svom dnevniku napisala: „Jednog aprilskog dana, klavir i kraj mog dela života izađoše iz nespretne stvarnosti. Nema boje, nema ukusa, mirisa… Da bi dobio nešto – daj! A šta više? Osim ovih ruku? (…) Da pišem šta me boli neukusno bi bilo. Posmatram svoje ruke koje su danas polunaduvene, sa trombovima koji pokušavaju da se razlože još uvek, pomišljam kako i likom podsećam na njih…” (2)

Lidija kaže: „Na kraju su joj ponudili da jednom nedeljno nastupa sama uveče u ’Platou’! (…) Gostiju je bilo malo, uglavnom onih koji nisu ni znali ni slutili ko je Ona koja je začinila njihovo piće muzikom… Ako je to bila muzika… Glava joj je padala, pogled bežao, dirke pijanina izmicale iz ruku…” (2)

Margita je zapisala u dnevnik: „Ljudi. Čovek se određuje prema ljudima. Prema sebi? Nedostajem mi. From time to time, I really miss ME. Misli. Misli o nekom – jer nikad ne umem o sebi, jer sam naučena da ne umem da mislim o sebi… to je straaaašno – jer ako sam toliko sposobna za druge, zašto nisam za sebe? Zašto stalno samokažnjavanje, odustajanje, zašto stalno da sebe mučim i da se okružujem ljudima koji će me maltretirati. (…) Dokle?” (2)

Glumac Svetozar Cvetković Cvele, dugogodišnji Margitin prijatelj je rekao: „Dve heroine beogradskog asfalta, Sonja i Magi, to su dve osobe koje su u to vreme, kao jako mlade, bile zaštitni znak Beograda, obe su bile jake kritičarke i bile su u stanju da se suprotstave svemu. Njih dve su prećutno dobro funkcionisale. To ćutanje je bilo jako dobro, to bi moglo da se nazove drugačijom vrstom nepripadanja, inteligencije i talenta.“ (3)

Autorka monodrame „Osećanja. O. Sećanja.“, profesorka književnosti Lidija Nikolić, kaže da je iza Margite ostalo 20 dnevnika. Ostavila ih je Lidijji na čuvanje i rekla: „Ti ćeš znati šta s ovim da uradiš!“ Lidija za te dnevnike kaže da nisu klasično pisani, već da su bili puni enigmi i da ih je trebalo dešifrovati. Takođe je rekla da joj se Magi na momente lično obraćala u dnevnicima, kao da je znala da će ih ona jednog dana čitati. Lidija je pri pisanju knjige „Osećanja. O. Sećanja.“ koristila ne samo svoja sećanja, već i Margitine dnevike. Ona za Magi kaže da je „bila ne samo odličan muzičar, arhitekta, slikar, već i odličan pisac“, te je, gde god je mogla, svoj već napisan tekst o nekom događaju zamenjivala Margitinim iz dnevnika. (3)

O Margiti se može reći da je bila pomirljive prirode, nesvađalačkog duha, rezignirana. Imala je pred kraj života aplatiran afekt, zapuštene spoljašnjosti. Došlo je i do fizičkog propadanja. Prisutna je više godina klinička slika depresivne osobe. Neki njeni prijatelji opisuju odsustvo toka misli kod Margite, koja je umela da odluta usred teme, štaviše započne nepovezano neku sasvim drugu temu. Iz Margitinih dnevnika zapaža se pred kraj njenog života konfuznost misaonog toka, čudne, samo njoj razumljive asocijacije, nove kovanice, reke novih reči samo njoj poznatih. Iz svega toga stičem utisak psihotičnog osipanja ličnosti, da li kao posledica HIV infekcije, kasnije razvijenog AIDS-a, i infekcije na CNS-u u vidu Toxoplasmoze, usled čega je došlo do psihoorganskog propadanja, ili kao posledica uzimanja heroina i kasnijeg posledičnog psihoorganskog propadanja. Misaoni tok ne postoji, psihijatrijskim rečnikom rečeno – „salata od reči“. Prijateljica Lidija opisuje kako se „uplašila“ kad je primila recenziju od Magi, koja je trebalo da bude predgovor za jednu njenu knjigu, jer je taj „predgovor“ bio sačinjen od asocijacija i samo njoj prepoznatljivih reči, slova i oblika.

Fotografija: Srđan Vejvoda

 

Margita je imala nekoliko čvrstih simbiotskih odnosa u životu: sa svojim ocem, sa prijateljicom Lidijom i sa Milanom Mladenovićem. Smrt Milana je bila pogubna po Magi, a samo godinu dana nakon toga umire i njen otac. Gubitkom ove dve simbioze dolazi do njenog sunovrata i fizičkog propadanja, a iste godine kad joj umire otac saznaje da je HIV pozitivna.

Lidija kaže: „U vreme kad je Margita doživljavala sunovrat, samo joj Cvele nije okrenuo leđa, koji je tad bio upravnik Ateljea 212 – dao joj je da uradi muziku za predstavu „Kaput mrtvog čoveka“. On je insistirao da je Atelje 212 sahrani, a ne RTS. U vreme sunovrata su se prijatelji, koji su se ranije njome ponosili, stideli i krili na ulici od nje. Mogli su učiniti da ode dostojanstvenije. Pred smrt je obijala pragove da dobije status slobodnog umetnika, radni staž, socijalno osiguranje. Dobronamerni lekari su jedni drugima pisali ’Poštovani kolega! Primite ovu pacijentkinju, Margitu Stefanović, koja nema zdravstveno osiguranje.’ Umrla je kao nepoznata osoba, bez dokumenata.“ Lidija Nikolić kaže, kao komentar za tadašnji novinski naslov „Otišla je kraljica“: „Ja sam zajedno sa socijalnim radnikom i pravnikom svojim dokumentima garantovala njen identitet, da bi uopšte ’kraljica’ mogla biti sahranjena“. (3)

 

 

Umesto zaključka

Magi: „Svakoga dana se suočavam sa svojim nesposobnostima, ponekad umetnost izađe iz toga?“ (2)

„Kako da ostanem isti? Kako da sačuvam sebe od promene? Samo putem promene.” EKV, Modro i zeleno. (4)

„U svakom porazu ja sam video deo slobode i kad je gotovo za mene znaj tek tad je počelo.” EKV, Zemlja. (4)

Dubravka Marković: „Hvala ti Magi za mladost koju si nam ulepšala, za svu muziku i sve nežne reči koje si umela da uputiš kad nam je bilo teško. Jednostavno, divno je što si postojala, teško je što si otišla. Ostaje mi samo da kažem Kad krenem ka…“ (2)

Peca Popović: „Margita Stefanović Magi je najlepši i najtragičniji rekvijem odsviran na beogradskom asfaltu.“ (2)

Cvele: „Budućnost je nije htela. Nedostaje mi. Dobri duh ovog grada. Njenu muziku ne pevušim – plačem je. A pamtim Magi…” (2)

Literatura:

  1.  Stjuart I. Džoins V. Savremena transakciona analiza, Psihopolis institute, Novi Sad, 2011.
  2. Nikolić L. Osećanja. O. Sećanja., Čekić, Beograd, 2011.
  3. Youtube: Sećanje na Magi, radio emisija Hulahop B92 (2012). Dostupno na https://www.youtube.com/watch?v=6wWcTKLZ6hw, pristupljeno 20. 8. 2015.
  4. Rigonat F. Dečak iz vode, Beograd, L.O.M, 2004.
  5. Žikić A. Mesto u mećavi: Priča o Milanu Mladenoviću, Laguna, Beograd, 2014.

Arhivski materijal (ilustracije: Margita Stefanović Magi i fotografije: Srđan Vejvoda) je korišćen uz saglasnost Lidije Nikolić, autorke knjiga Osećanja, o sećanja i Post scriptum i čini deo njenog ličnog arhiva. Ovom prilikom joj se zahvaljujem na ustupljenom materijalu.

One Comment

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *