Vlada Mandić: Od sportske do poslovne karijere

Život profesionalnih sportista donosi mnogo, međutim mnogo i zahteva. Njihova karijera uzima maha već u tinejdžerskom dobu, u zavisnosti od vrste sporta, a isto se tako u ranom srednjem dobu i završava. U tom periodu, iza postignutog uspeha stoji dosta truda i rada, odricanja, uspona i padova, emocionalnih fluktuacija, istrajnosti, upornosti, borbe i slično. To je negde dinamika koja prati svaku profesiju s tim da kod profesionalnih sportista taj period započinje u oseljivom razvojnom periodu a trajanje karijere uglavnom zavisi od toga koliko njihovo telo može da izdrži a da postiže vrhunske rezultate. Zapravo njihov život se svodi na što bržu adaptaciju na trenutnu situaciju kako bi što uspešnije mogli da ostvare osnovni cilj, a to je fokus na uspeh, dokazivanje i postignuća. Kada odluče da napuste karijeru, sledi ponovo period velikog stresa jer naviknuti da godinama imaju strogu disciplinu odjednom se nalaze u situaciji da imaju slobodnog vremena na pretek. Oni su i dalje u punoj snazi ali sa završenom karijerom, i tada moraju da grade neke nove navike i novi život kako bi se ponovo uklapali u aktuelne tokove. Tako da naizgled savršen život profesionalnih sportista i njihovih porodica, zahteva zaista velika odricanja i možda u jačoj meri psihološku i emotivnu podršku zbog samog intenziteta životnih okolnosti.
Naš sagovornik je proslavljeni rukometaš Vlada Mandić, koji je za Praktiku podelio svoje iskustvo kao nekadašnjeg profesionalnog sportiste a sada uspešnog poslovnog čoveka.
• Kada si i kako odlučio da želiš da se profesionalno baviš rukometom?
Bilo je samo pitanje kojim sportom ću da se bavim profesionalno, pošto sam ceo život u sportu, od svoje 4 i 5 godine. Počev od džudoa, košarke, veterpola pa na kraju rukometa. Za rukomet sam se odlučio iz mnogo razloga video sam da mi leži kao sport, da mi odgovara, da je to jedan kompletan, pravi muški sport a u to vreme je bio i veoma popularan. Takođe tu je bio i moj stariji brat Aleksandar, koji se bavio rukometom. Na neki način on me je i zarazio tim sportom.

• Činjenica je da si talentovan sportista, međutim, koliku zaista ulogu u postizanju vrhunskih sportskih uspeha ima talenat a koliko je to rad i disciplina?
Definitivno je za uspeh u sportu najvažnija upornost. Sigurno da ima uticaja i ako si talentovan, zapravo ta kombinacija je najbolja. Ali u nekim procentima, mislim da je 80% rad a 20% talenat. Mnogo igrača sam poznavao koji su bili talentovaniji čak i od nekih vrhunskih naših i svetskih sportista ali nisu ništa napravili jer nisu imali tu crtu upornosti. Tako da definitivno upornost i rad imaju prednost nad talentom.

• Kakav je u tom periodu tvoj tempo života bio za razliku od tvojih vršnjaka?
Pa tempo je definitivno bio drugačiji od tempa mojih vršnjaka koji nisu bili u sportu. Iskreno, dosta toga sam propustio, za čim i ne žalim na kraju krajeva. To su neke ekskurzije, odlasci na odmore ali sa druge strane bio sam jako zadovoljan i imao sam jako dobro društvo u sportskom klubu u kojem sam trenirao kao i u reprezentacijama. Tako da, nije mi to toliko teško padalo. Ali u suštini imao sam svoj cilj, i nije mi predstavljalo problem što sam bio drugačiji od većine svojih vršnjaka.

• Sigurno su postojali periodi kada si želeo da odustaneš. Na koji način si se motivisao u tim situacijama?
Uvek u sportu postoje ti trenuci kada ti je mnogo teško, kada je mnogo naporno i fizički i psihički i kada se odričeš nekih mnogo lepih stvari koje treba da proživiš kao klinac i kao tinejdžer. Ali sam imao jasan cilj i nije mi ništa toliko teško padalo da bih posustao na putu ka svom cilju.

• Koliko je zaista teško profesionalnim sportistima? Kakve sve veštine pored sportskih, naravno, treba da uvrste u svoj repertoar?
Profesionalni sportisti imaju mnogo teških trenutaka u životu, ali kada počneš da postižeš rezultate to je veliki motiv za dalje. Tako da, uvek kada imamo neki težak period, barem ja, setim se za šta treniram, šta mi je cilj i fokusiran sam na to da osvojim neku titulu ili trofej. Težio sam tome da budem najbolji igrač, najbolji strelac tako da mi je to pomagalo da prebrodim svaki težak trenutak. Definitivno sportisti žive drugačije od ljudi koji se bave nekim drugim profesijama, jer stalno smo po avionima, autobusima, karantinima. Ne vezujemo se previše za mesto i ljude, tako da smo tu primorani da na neki način budemo i sami sebi psiholozi, da se borimo sami sa sobom.

• Kada i kako si odlučio da je vreme da prestaneš da se baviš sportom?
Odlučio sam da prestanem da se bavim sportom onda kad sam bio najbolji. I mislim da se retko ko od sportista odlučuje na tako nešto. Svi, naravno, gledaju da, pre svega, zbog finansija igraju što duže. Ali moje mišljenje je da treba prestati kada si najbolji, kako bi te publika i svi pamtili kao dobrog igrača, kako ne bi pokvatio dobru sliku o sebi koju si gradio godinama. Takođe u to vreme sam već polako ulazio u privatni posao kojim se i danas bavim, te mi je zbog toga bilo i lakše da donesem takvu odluku i prestanem profesionalno da se bavim rukometom.

• Kako je ta odluka uticala na tvoj život i da li si tada imao posebnu potrebu za podrškom?
Mnogi sportisti teško podnesu prekid sportske karijere i teško se odlučuju da se bave nečim drugim. Treba im prevelika podrška njihove okoline. Nisam imao taj problem, jer sam jasno znao koji je moj put nakon sportske karijere. Kao što sam rekao, neko vreme sam već uporedo radio i privatni posao pa sam se lako prebacio sa sporta na neke poslovene priče. Ali razumem kolege koje se jako teško navikavaju na neki normalan i uobičajen život posle sporta.

• Koliko ti je bilo teško da se adaptiraš na novi životni tempo?
S obzirom da nisam imao uopšte „vakum“ period posle sporta, nije mi bilo toliko teško. Mada je svakako bilo trenutaka kada mi je nedostajao rukomet, pogotovo kada gledam neku utakmicu. U tim trenucima bih se najradije vratio na teren da zaigram. Međutim, to su, kao što sam rekao, bili trenuci, jer sam uglavnom bio okupiran novim poslom tako da nisam imao vremena da razmišljam da li mi rukomet nedostaje, i to me je na neki način spasilo od nostalgije. Mislim da sam jedan od retkih sportista koji je imao tu sreću.

 

• Sada, iz ovog ugla i nakon iskustav koje imaš da li postoji nešto što bi promenio da možeš?
Što se tiče rukometa, promenio bih perfekcionizam jer mislim da me je na neki način sputavao da ostvarim još bolje rezultate. Ali i splet nekih životnih okolnosti mi možda to nije dozvolio. Ne tražim opravdanje ali mislim da sam mogao više da napravim, pogotovo na reprezentativnom nivou. I kada razmislim, možda sam ranije trebao da se posvetim samo rukometu jer sam do 15 godine trenirao i ostale sportove. Mada u suštini zadovoljan sam, i mislim da je sve ispalo dobro na kraju.

• Ukoliko jedno od tvoje dece odluči da se profesionalno bavi sportom, šta bi bilo prvo na šta bi ih upozorio i koji bi im savet dao?
Za roditelje je definitivno važno da deca budu u sportu. Ne mora to da bude profesionalni sport, mada i ako uđu u profesionalne vode to je jako dobro. Ništa bolje detetu ne može da se desi nego da bude sportista. To je najbolja i najzdravija stvar u svakom smislu. Najjača i najiskrenija prijateljstva su u sportu.

• Šta misliš da je jako važno da roditelji profesionalnih sportista znaju?
Smatram da roditelji treba da nastoje da im deca budu u sportu. Nagalašavam nije važno da li je to profesionalno ili rekreativno, jer sport nije samo postignuće već pre svega životni stil koji prilično utiče na izgradnju same ličnosti. Što se tiče motivacije, roditelji treba dosta da razgovaraju sa decom, da ih podržavaju, isprate na treninge i utakmice. Ali isto tako veoma je važno da ne vrše veliki pritisak na njih. Oni su tu da im budu vetar u leđa i podrška i nikako da ne prelaze granicu jer u tom slučaju postiže se kontra efekat.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *