Zašto je važno biti emocionalno pismen roditelj?

Biti zdrava podrška svom detetu znači biti realan i postaviti se ispravno u situacijama kada procenimo da nam je dete ugroženo ali i kad je krivo. Kako se to postiže i koliko su emocije bitne za roditeljstvo?
Možemo reći da je emocionalna stabilnost skup sposobnosti koje doprinose tačnijoj proceni i izražavanju sopstvenih emocija. Radi se zapravo o sposobnosti prepoznavanja i ispravnog izražavanja emocija, tako da naše reakcije budu u skladu sa realnošću.
Emocionalna pismenost nam obezbedjuje zdrav i iskren odnos sa detetom, rešavanje problema na ispravan način i pomaže nam da razvijemo samosvest, veštine planiranja, odlučivanja, donošenja odluka i koraka koje ćemo napraviti kako bi rešili neku situaciju.
Moramo priznati da često vičemo i kad nije za vikanje, da se uplašimo i kad nije strašno pa onda kažemo i što ne mislimo, pretimo, zastrašujemo … reagujemo na prvu loptu pa onda popuštamo, pa se kajemo, dogovaramo se … pa opet ispočetka.
Sposobnost kontrolisanja vlastitih emocija, znači da umemo da razumemo emocije i nosimo se sa njima kako bi izabrali adekvatno ponašanje u odredjenoj situaciji. Emocionalna pismenost će doprineti da razvijemo sposobnost prepoznavanja naših ali osećanja naše dece, te ćemo znati kako da upravljamo sopstvenim emocijama i ponašanjima i probleme rešavamo na konstruktivan način.Emotivna stabilnost donosi ličnu moć i jača naše roditeljske veštine, a deci uliva sigurnost i uči ih da budu stabilne ličnosti i imaju jasniju sliku o sebi i životu. Poenta je da živimo život u kladu sa realnošću.
To znači da ćeš prvo reći hop pa tek onda skočiti, zato što ćeš reći NE kad treba i znati kako da ostaneš dosledan. Zato što ćeš reći NE iz ispravnog razloga i na ispravan način. To nije lako, ali je dostižno !!!
Često nas emocija besa preplavi pa detetu kažemo „neću te više nigde voditi“, „e nikad više nećeš dobiti ništa“, „sram te bilo, nema više igrica“…. a onda …. popusti bes i opet bude sve po starom… i šta smo time naučili dete? Da nismo dosledni, da ne mislimo ono što kažemo, da nismo od reči, da samo pretimo i zastrašujemo… stresiramo i sebe i dete a ne postižemo ništa.
Naučiti reći ne kad treba podrazumeva samokontrolu i upravljanje sopstvenim emocijama. Dakle da prepoznamo emociju i ne dozvolimo joj da ona upravlja našim ponašanjem nego da naša reakcija bude u skladu sa realnošću, a ne u skladu sa emocijom koja nas je preplavila. Ne pretimo zato što smo besni ili iznervirani nego zato što znamo da ne treba dete tako da se ponaša i pri tom stojimo čvrsto iza svoje reči ili odluke i u stanju smo da odložimo razgovor za posle, umemo da razmislimo, da objasnimo, napravimo dogovor, promislimo, nema potrebe da vičemo pa da se posle kajemo.
Jako je važno da deci postavimo jasne granice. Posao deteta je da pokušava da ih probija, ali roditelj koji je siguran u svoje NE ostaće dosledan svom NE. Čak i onda kad znamo da će nam biti neprijatno da sa detetom prolazimo period u kom će ono pokušati da probija granice ili manipuliše, kad znamo šta i zašto radimo bićemo u stanju da prevazidjemo problem sami sa sobom i pomognemo i detetu da pobedi sebe i nauči da je i neprijatnost sastavni deo života. Ponekad je u redu nešto istrpeti i podneti jer je to pravi put ka izgradnji zdrave, jake, stabilne ličnosti, spremne da odgovori životnim izazovima i reši probleme na konstruktivan i razuman način.
Za odnos roditelj dete je isključivo odgovoran roditelj. Ako nas deca lažu može biti da su u strahu od naše reakcije, izbegavaju grdnje, pretnje, zastrašivanje, batine ili osude i osećaj krivice ili griže savesti. Imaju neki dovoljno jak razlog zbog kog to rade. Njihovo ponašanje uvek ima neku logiku, koja nama odraslima ne mora biti jasna. Emocionalna pismenost nas uči da razumemo zašto se ponašamo tako kako se ponašamo i mi i naša deca. Često čujemo „opet pravi gluposti“ , „opet se tako ponaša i ne znam šta ću sa njim“, „sto puta pričam isto i ne vredi“… ponašanje koje se ponavlja, a nije dobro za dete je naučeno ponašanje, a ako mi stalno reagujemo isto i opet isto kako možemo očekivati da se nešto promeni?
Dete nešto uradi, mi odreagujemo na neki način, uglavnom nismo promislili o tome te reagujemo burno i na prvu loptu, iz straha ili besa, pa se posle izvinjavamo ili kajemo ili popustimo. Dokaz da roditeljskim ponašanjem upravljaju emocije jeste i taj što će neki roditelj iz straha da se dete ne naljuti, da ne ode kod drugog roditelja (često kod razvedenih) ili da mu ne bude dosadno, da ne bude tužan, da nema posledice ili traume, uraditi sve što misli da treba kako se taj strah koji ima ne bi obistinio. U većini slučajeva je reč o iracionalnim strahovima u koje su roditelji čvrsto uvereni te postaju robovi kako svojih strahova tako i svoje dece.
Naravno da nije uvek moguće niti je realno očekivati da ćemo baš u svakoj situaciji umeti potpuno ispravno da odreagujemo i potpuno je u redu da grešimo. Lakše je grešiti kad razumeš sopstvenu grešku i imaš volju da je ispraviš nego kad se vrtiš u nezadovoljstvu nadodajući na tu grešku još neprijatnih emocija i naravno još više pogrešnih reakcija i ponašanja. Kako bi se to izbeglo jedini put ka kvalitetnom roditeljstvu jeste jačanje snaga sopstvene ličnosti i emocionalna stabilnost.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *