Koliko su naše misli moćne?

U poslednje vreme stalno slušamo o tome da smo mi ti koji svojim mislima utičemo i kreiramo naš život. Ima li istine u tome?
Možemo reći da ima. Ali to nikako ne znači da ćemo ako jaaaaako mislimo na nešto, onako baš, baš jaaakooo to i ostvariti. Nemamo baš toliku moć, ali imamo moć da o situacijama koje nam se dešavaju i koje proživljavamo mislimo tako da te misli budu na prvom mestu realne, logične i za nas korisne. Imamo moć da menjamo svoja iracionalna uverenja koja imamo u odnosu na sebe, na druge i na život.
Dakle, u odnosu na sve što nam se dešava, imamo neku misao i od te misli zavisi koju ćemo emociju imati i kako ćemo se ponašati. Često te misli nismo ni svesni pa kažemo „jako me je iznervirala“, „povredio si me“, „pobesnim kad to radiš“, a zapravo nas iznervira, povredi ili razljuti ono što mislimo o toj situaciji ili toj osobi i njenom ponašanju. U tom smislu ono što mislimo o nekome ili nečemu stvara naš doživljaj i to je zapravo ono što pravi problem, ne stvari same po sebi. Mi se plašimo nečega ne zato što je to strašno nego zato što mu pripisujemo takvo značenje. Zato se neki ljudi plaše a neki ne plaše. Neko u avion udje kao u svoju kuću, a neko nikad neće ni ući jer ima misli da će avion da se sruši, da će da se desi ovo i ono…dakle uznemirujuće misli uvode u emociju straha i mi odlučujemo da nikad ne idemo avionom.
Uverenja stičemu tokom života, i imamo ih u odnosu na sve „moram biti dobra“, „moram uspeti“, „ako ne uradim kako treba ispašću budala“, „život je težak“ to su neke naše lične filozofije za koje se grčevito držimo i borimo da potvrdimo njihovu tačnost jer verujemo da tako mora i treba. Često su to uverenja, misli, stavovi koji su suprotni od realnosti i koji su za nas uznemirujući. To su zahtevi, a čim je nešto zahtev to znači da mora tako biti i ako nije budemo veoma nezadovoljni, ljuti ili tužni. Ako zahtevamo od sebe da budemo npr. ceo dan raspoloženi (što je zapravo nemoguće jer ne odgovara stvarnosti) mi krivimo sebe ako nam to ne polazi za rukom jer imamo prema sebi zahtev da moramo biti raspoloženi jer je to put ka srećnom životu. Pa da li je ispravno tako misliti i sebe frustrirati sa mora ili treba?
Put ka srećnijem životu je zapravo u jačanju naših sposobnosti da na stvarnost gledamo što realnije. Da je prihvatimo takvom kakva jeste i da dozvolimo da se nižu emocije koje su za tu realnost odgovarajuće. Dakle da imamo misao koja je u skladu sa realnošću a samim tim i emociju koja joj odgovara jer će nam i ponašanje biti adekvatno. Nekad je skroz u redu biti tužan, ljut ili zabrinut i ne treba bežati od toga niti kriviti sebe zbog emocija koje nisu prijatne jer je u redu da ih osećamo.
Treba da naučimo da prihvatimo ono što je izvan naše kontrole, ali da poboljšamo i obogatimo naš život upuštajući se u akciju koja je u skladu sa našim životnim vrednostima. To znači, da izgradimo psihološku fleksibilnost koja olakšava nošenje sa teškim ili neprijatnim situacijama. Dakle, skroz je u redu i ako nismo raspoloženi 24h, skroz je u redu imati osećanja koja su neprijatna i ne treba sebe kriviti zbog toga. Ono što treba to je naučiti da živimo život u skladu sa svojim vrednostima i da prihvatamo okolnosti koje nam život nameće jer na puno stvari ne možemo uticati. Ponašanja drugih npr, ne mogu biti pod našom kontrolom, ali ono kako ćemo reagovati na to može biti. Stoga, jedinu moć koju imamo i jedino što možemo da kontrolišemo smo mi sami.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *