Majkl Kaningem (1952) je jedan od vodećih savremenih svetskih pisaca. Završio je englesku književnost na Stenfordu. Profesor je kreativnog pisanja na Univerzitetu Jejl. Po romanu Sati nastao je istoimeni film 2003. godine. Za roman Sati dobio je Pulicerovu nagradu za prozu i nagradu PEN/Fokner.

Kroz knjigu Sati Kaningem obrađuje tri perioda dvadesetog veka, kroz priče o tri različite žene u jednom danu njihovih života.

Prva od tih žena je Virdžinija Vulf koju pisac predstavlja kao usamljenu ženu, književnicu, koja u provinciji provodi dane u osmišljavanju novog književnog dela. Ona u toj osami koja joj teško pada počinje da piše svoj čuveni roman Gospođa Dalovej. Virdžinija Vulf je predstavljena kao otuđena, depresivna osoba, koja povremeno ima i zvučne halucinacije, koje su dočarane u vidu njenih razgovora sa samom sobom. Vulfova je u više navrata pokušavala da izvrši samoubistvo, a na kraju knjige Sati je predstavljeno njeno samoubistvo utapanjem u reku i oproštajno pismo koje je ostavila suprugu.

Kaningem je kroz svoje književno delo oslikao duboko depresivnu i osobu otuđenu od spoljnjeg sveta. Vulfova se osećala prognano od prestonice, otrgnuto od svetlosti Londona; za nju je to bila prisilna izolacija u provinciji, a sve u cilju njenog psihičkog oporavka. Virdžinija Vulf u oproštajnom pismu koje pronalazi njen suprug navodi: „Najdraži, uverena sam da ponovo gubim razum. Osećam da ne možemo da prođemo kroz još jedan od ovih strašnih perioda. Ovog puta se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se koncentrišem. Zato ću uraditi ono što deluje kao najbolja stvar koja može da se uradi. Ti si mi pružio najveću moguću sreću. Ti si u svakom pogledu  bio sve što neko može da bude. Ne verujem da  je dvoje ljudi  moglo da bude srećnije, sve dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti uništavam život, da bi bez mene mogao da radiš. I znam da hoćeš. Vidiš da ne mogu čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da svu sreću mog života dugujem tebi. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to da kažem –  a svi to znaju. Da je iko  mogao da me spasi, to bi bio ti. Sve je isparilo iz mene, sem uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu i dalje da nastavim da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi nije moglo biti srećnije nego što smo mi bili.”

Iz ovog citata se vidi da je Virdžinija Vulf bila samosvesna svoje bolesti.

Kroz književno portretisanje gospođe Braun Kaningem prikazuje ženu koja živi u provinciji Sjedinjenih Američkih Država, nakon Drugog svetskog rata. Ponovo oslikava zamišljenu, otuđenu, deprimiranu ženu, bez životnih radosti i izazova. Ovoj ženi majčinstvo i supružništvo pada kao obaveza i teret, a ne kao životna radost i motiv. Ona je majka trogodišnjeg deteta i u trećem je mesecu trudnoće. Gospođa Braun, koja čita književno delo Virdžinije Vulf Gospođa Dalovej, i sama pokušava samoubistvo u hotelskoj sobi jednog popodneva. Nakon neuspelog pokušaja samoubistva tabletama, vraća se svojoj porodici, ali nedugo zatim, po rođenju deteta, napušta porodicu i odlazi u Kanadu.

Treća priča smeštena je na kraj dvadesetog veka, na ulice Menhetna, gde Njujorčanka Klarisa Vong priprema svečanu večeru svom višegodišnjem najboljem prijatelju Ričardu, povodom dobijanja književne nagrade. Klarisa se u toku tog užurbanog i sitnim obavezama ispunjenog dana preispituje gde je pogrešila u životu, kakav je život vodila, koga je i da li volela. Polako tone u deprimiranost zaokupljena obavezama oko organizovanja svečane večere. Klarisin najbolji prijatelj, dobitnik nagrade za životno delo, je u terminalnom stadijumu AIDS-a, sedi u zapuštenom stanu, kahektičan, depresivan i povremeno lucidan zbog psihoorganskog propadanja koje se manifestuje u vidu zvučnih i svetlosnih halucinacija. U jednom momentu čak tvrdi da je bio na zabavi i primio nagradu, što se još nije desilo u realnosti. Kaningem slikovito opisuje terminalni stadijum AIDS-a, gde pored kaheksije tela, izbijanja kapošijevog sarkoma, oportunističkih infekcija, dolazi i do dementnih simptoma i psihoorganskog propadanja koji se manifestuju u vidu psihotičnih ispada: „Ričard: ‘Izvini. Izgleda da stalno mislim da su se stvari već desile. Kada si me pitala da li sam zapamtio za zabavu i ceremoniju, mislio sam da me pitaš da li se sećam da sam bio na njima. I sećam se. Izgleda da sam ispao iz vremena. Vidiš izgleda da sam ja otišao u budućnost. Imam jasno sećanje na zabavu koja se još nije desila. Savršeno se sećam ceremonije sa nagradama’.”

Na osnovu knjige Sati snimljen je i istoimeni film koji je višestruko nagrađivan, a jedna od nagrada je i „Oskar” koji je dobila Nikol Kidman za odglumljenu ulogu Virdžinije Vulf. Džulien Mur je odlično dočarala gospođu Braun, a Meril Streep gospođu Klarisu, lepršavu intelektualku na ulicama Njujorka. Knjiga i film Sati obeležili su početak dvadeset prvog veka i doneli u svet umetnosti neke obične, ali i neke tabuisane teme. Poseban akcenat je stavljen na lik Ričarda koji dane provodi u memljivom i zapuštenom stanu, koji posećuju samo pripadnici različitih udruženja za pomoć obolelima od AIDS-a. Oslikana je zapuštenost stana, Ričardova putovanja mislima u doba detinjstva i prisećanje na majku koja ga je napustila kao dete, a to je gospođa Braun. Njegova tuga i usamljenost postaju opipljivi. On sedi kraj prljavog prozora i gleda, ali ne vidi zapuštene ulice Njujorka, već je zamišljen i zagledan u svoje misli, u prošlost, dok mu se suze kotrljaju niz izborane i upale obraze. Spas od telesnog propadanja i usamljenosti nalazi u samoubistvu, bacivši se kroz prozor svog stana. Cela scena samoubistva se dešava pred Klarisom koja ga je pokušala odvratiti od tog čina. Poslednje reči Ričarda upućene Klarisi su: „Ne mislim da je dvoje ljudi moglo da bude srećnije nego što smo mi bili.”

Ričard je Klarisu zvao gospođa Dalovej i često joj se obraćao citatima iz istoimene knjige. Zato čitaoca knjige Sati ne čudi što su poslednje reči upravo reči Virdžinije Vulf upućene njenom suprugu u oproštajnom pismu. Svečana večera je zamenjena nemim bdenjem u kući Klarise Vong gde se sudaraju prošlost i budućnost.

Kaningem je često u svojim delima obrađivao AIDS kroz portretisanje svojih junaka i na taj način je dao veliki doprinos destigmatizaciji HIV/AIDS-a krajem dvadesetog veka u Sjedinjenim Američkim Državama.

Kaningem kod svih portretisanih ličnosti iznosi melanholiju, unutrašnje preispitivanje i tugu. Po Frojdu, postoje velike razlike između tuge i melanholije, iako su obe reakcije na gubitak (Frojd Tuga i melanholija, 1915). Tuga, suprotno melanholiji, nije bolesno stanje. Tugovanje je važan deo psihičkog života. Bez tuge ne bismo bili u stanju da prevaziđemo sve gubitke koje doživljavamo. To može biti smrt, ili odsustvo bliske osobe, ili, pak, gubitak socijalne pripadnosti. Po Frojdu, osoba mora izvršiti proces tugovanja. Ukoliko bi osoba pokušala da sve zaboravi, što prema Frojdu zapravo znači potisne, samo rizikuje da živi sa bolom duže nego što bi bio slučaj da je izvršila proces tugovanja. Po Frojdu, melanholik odbija da tuguje, poricanjem realnosti gubitka, da je nešto nestalo, da je vreme prošlo. Melanholik je beznadežno usmeren ka sopstvenim fantazijama o onome što je bilo, nesposoban da se oslobodi veza koje su ga nekada vezivale. Melanholikov gubitak je idealniji od gubitka osobe koja tuguje, jer on nije nužno izgubio objekt u bukvalnom smislu. Umesto da napusti veze sa izgubljenim objektom, melanholik je našao efikasan način da ih sačuva. Ako ga inkorporira u sopstvenu psihu, objekt će nastaviti da postoji, čak i ako je to u imaginarnom smislu. Mehanizam tog procesa Frojd naziva identifikacijom. Melanholični ego zamenjuje izgubljeni objekt identifikacijom sa njim. Prema teoriji psihoanalitičarke Julije Kristeve, melanholik neprestano želi da se vrati nečemu čemu se u stvarnosti ne može vratiti. „Vezan za prošlo, povučen u rajski ili pakleni doživljaj, melanholik je začuđujući suvenir: čini se da govori sve je gotovo, ali ja sam odan onome što je prošlo. Ja sam prikucan za to, i nema nikakvog mogućeg sećanja, nikakve budućnosti.”

Tokom višegodišnjeg sticanja znanja i veština transakcionog praktičara, susrela sam se sa mnogim psihološkim temama, među kojima je bila i biblioterapija. Definicija biblioterapije je da je to ciljana upotreba pisane ili izgovorene reči da se izazove lečenje, razvoj ili transformacija, pozitivna promena u ljudskom biću. Terapeut ponekad preporučuje svom pacijentu knjige, eseje, romane, poeziju, da bi povećao njegov inventar znanja, omogućio kvalitetan dodir sa stvarnošću, interes izvan njega samog, ili da bi osigurao zadovoljenje njegovih specifičnih potreba. Dela poput Sati su upravo ona dela koja se mogu koristiti u biblioterapiji, a ujedno se mogu koristiti i u procesu edukacije mladog psihoterapeuta. Tokom edukacije, budući psihoterapeuti prolaze rad u grupi, i upravo je to prostor i vreme gde jedni drugima mogu sprovesti biblioterapiju, što smo mi u toku višegodišnje edukacije i činili. Uvek sam dolazila s nekom novom knjigom na edukaciju, koju sam upravo pročitala i rado sugerisala njeno čitanje uz navođenje razloga za to. Analizom književnih dela mogu se vežbati teorijski koncepti neke od psihoterapijskih škola. Knjiga i film Sati su obeležili početak dvadeset prvog veka i u novi milenijum uneli stil klasične književnosti i filma za koji je glumica Nikol Kidman dobila nagradu „Oskar”. Sem toga, film je osvojio i 48 drugih nagrada, i čak 86 nominacija.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *