Odavno je poznato da su ljudi misleća bića. Svakodnevno dolazimo u situacije kada promišljamo i prosuđujemo, donosimo zaključke o svojim i tudjim postupcima. U svakom od ovih prosuđivanja trudimo se da naše mišljenje bude što je više moguće racionalno. Međutim, često se desi da neki od naših zaključaka budu rezultat iracionalnog mišljenja, što posledično vodi delanju tj. ponašanju koje nije primereno i koje ne vodi rešavanju problema koji imamo. Ova uzročno-posledična veza rezultatat je toga što mi kao misleća bića imamo i emocije koje su tesno povezane sa našim mišljenjem i ponašanjem. Zamislimo, na primer gužvu na šalteru dok čekamo da platimo račun. Neko će verovatno reći „ova gužva me čini izrazito nervoznim i besnim“. Naizgled vam se može činiti da u ovoj rečenici nema ništa sporno jer nju verovatno često i sami pomislite. Međutim, ona je potpuno besmislena i netačna jer kako je moguće da gužva bilo koga može razjariti. Odgovor je nikako, jer ono što je u stvari stvorilo bes i nervozu su naše misli tipa: „ Ne mogu da podnesem što je ovolika gužva u redu. To je strašno!“. Ukoliko bi se ovo iracionalno  promišljanje zamenilo racionalnim, emociju besa zamenila bi neprijatnost zbog čekanja u redu što bi dovelo do toga da pomislite da je  „šteta što je red toliki“  i tada biste se osećali manje uznemireno i ophrvano nezadovoljstvom jer ne možete imati „kontrolu nad svetom“ koji vas okružuje.

Ljudi ne smo da imaju potrebu kontrole nad svetom, neki imaju i potrebu apsolutne kontrole nad sobom i svojim ponašanjem. Apsolutistički zahtevi prema sebi, veoma često maskirani u perfekcionizam i „sve ili ništa“ razmišljanje vode tome da osoba ukoliko nešto nije uradila besprekorno i tačno na vreme, sklona je da sebe „ocrni“, oceni kao bezvrednu i promašenu. U većini slučajeva kada se pred sebe postavi zahtev koji sadrži „mora“ i „treba“  može se pomisliti da je reč o iracionalnom uverenju jer zadovoljna osoba može biti i kada stvari uradi dovoljno dobro, a ne savršeno.

Kako smo skloni da kontrolišemo sebe, veoma često potrebu za kontrolom imamo i kada su u pitanju drugi ljudi, pa tako pomislimo kako su ljudi dužni da se prema nama odnose onako kako mi to očekujemo jer u suprotnom oni su loši, bezobrazni, bahati, oholi… Da se radi o grešci u mišljenju možemo videti po tome što mi nikako ne možemo uticati na tuđe ponašanje, pa to kako će se neko odnositi prema nama isključivo zavisi od te osobe. Ono na šta mi možemo uticati je naše očekivanje od drugih  i emocije u vezi sa odnosom drugih ljudi prema nama jer ukoliko na primer, ne očekujemo da nas drugarica zove svakodnevno i  ne mislimo da je strašno to što nije pozvala  čitavog dana, nećemo osećati bes i bićemo u stanju da sagledamo i neke realne okolnosti izostanka pomenutog poziva.

Treba uzeti u obzir da iracionalna uverenja može imati svako ponekad jer mi ne možemo u svakoj situaciji biti potpuno i do kraja racionalni. Problem nastaje ukoliko ova uverenja postanu deo svakodnevnog reperoara u mišljenju i ukoliko naša ponašanja postanu proizvod istih. Ukoliko svoju svakodnevicu organizujemo u skladu sa ovakvim promišljanjem često ćemo biti nervozni, ljuti, besni, očajni sa osećajem da je ovaj svet nepravedan, naš život bezvredan, a da mi sve to ne možemo da podnesemo.

Kako bismo pomogli sebi važno je najpre promisliti kako uverenje koje imamo pomaže rešenju problema koji imamo, kako nam pomaže u postizanju ciljeva koji smo postavili, kako nam pomaže u komunikaciji sa drugima, kao i da li je ono proizvod „sve ili ništa“ promišljanja. Ukoliko ono ne doprinosi rešenju problema, udaljava nas od ciljeva koji su nam bitni i ljudi sa kojima komuniciramo, kao i ako je apsolutistički zahtev prema sebi,  velike su šanse da je reč o iracionalnom uverenju. Tada je najbolje svakom iracionalnom uverenju suprotstaviti racionalno, dozvoliti sebi i drugima slobodu, spontanost i angažovati se u postizanju realnih ciljeva. Ukoliko ne samostalno, stručna pomoć može biti od koristi u rešavanju ovih problema.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *