Drugi po redu stil o kojem ćemo govoriti je izbegavajući stil emocionalnog vezivanja. Osobe sa ovim stilom emocionalnog vezivanja bez obzira da li su i emotivnom odnosu ili sami uvek ispoljavaju svoj stil emocionalnog vezivanja, izvodeći manevre kako bi druge održali na odstojanju. Doživljavamo ih kao nezavisne i samodovoljne osobe koje često imaju superioran stav prema zavisnosti. Međutim istraživanja pokazuju da ove osobe baš i nisu tako slobodne duhom već da samo tako deluju zbog odbrambenog stava koji zauzimaju. To najbolje opisuje istraživanje bazirano na proučavanju ponašanja beba tokom testa nepoznate situacije (ponovni susret sa roditeljem nakon stresnog razdvajanja). Kod izbegavajućeg stila vezivanja, kada mama napusti prostoriju, beba se ponaša kao da se ništa nije dogodilo a isto ponašanje se nastavlja i kada se mama vrati. Beba ignoriše mamu i ravnodušno nastavlja sa igrom. Međutim, rad srca kod ovih beba je ubrzan isto koliko i kod onih koje ispoljavaju veliku uznemirenost, dok su vrednosti hormona stresa takođe povišeni.
Osobama sa izbegavajućim stilom vezivanja je bliskost svakako potrebna i željni su je, međutim kako je doživljavaju kao ugrožavajuću, aktiviraju se mehanizmi koji imaju za cilj da drugu osobu drže na izvesnoj distanci. Za razliku od osoba sa preokupiranim stilom kod kojih se sistem emocionalnog vezivanja aktivira, kod osoba sa izbegavajućim stilom dolazi do deaktivacije sistema emociolnalnog vezivanja. Neke od čestih deaktivirajućih strategija jesu: fokusiranje na sitne nedostatke partnera koji služe kao izgovor za umanjenje osećanja prema partneru, „fantom bivšeg partnera“ (tugovanje za bivšim partnerom), neizjvaljivanje ljubavi a istovremeno i naglašavanje da postoje određena osećanja, povlačenje kada je sve u redu, stvaranje veze sa osobom sa kojom znaju da nema budućnosti, tajnovitost i nedorečenost, izbegavanje fizičke bliskosti i slično. To su sve neke od strategija koje osoba sa izbegavajućim stilom nesvesno koristi kako bi sprečila da osoba koju voli (ili ima potencijala da zavoli) ugrozi njenu autonomiju. Naravno, ove strategije su samo pomoćna sredstva koja rade u službi određenih iskrivljenih uverenja o partnerskim odnosima kao i o doživljaju sebe kao bića vrednog ljubavi i pažnje.
Kao i osobe sa preokupiraim stilom vezivanja, osobe sa izbegavajućim stilom, takođe igraju psihološke igre kako bi ta svoja uverenja potvrdili. Igra „Šutni me“ može biti karakteristična i za ovaj stil vezivanja s tim da će se manifestovati drugačije. Dok će osobe sa preokupiranim stilom primeniti strategije kako bi se što više približile partneru, iako znaju ili osećaju da mu/joj to smeta, tako će i osobe sa izbegavajućim stilom primeniti strategije kako bi se distancirale od partnera. Neke od tih strategija mogu da budu vređanje, optuživanje, ignorisanje, omalovažavanje, izbegavanje i slično, sve dok se odnos ne prekine a oni nesvesno dobiju potvrdu svojih uverenja, pa se, zatim, može nadovezati i igra „Vidiš da sam se trudio/la“ kao potvrda okruženju da su oni zapravo ispali žrtve tog odnosa.
Takođe, neki od najmoćnijih instrumenata koje koriste osobe sa izbegavajućim stilom kako bi sebi uskratile ljubav jesu „fantom bivšeg partnera“ ili potraga za „pravom osobom“. Jedan od obezvređivanja odnosa je stavljanje na pijedestal bivšeg partnera, nakon određenog vremena pošto je odnos propao, zaboravljajući sve što je smetalo ili uzrokovalo prekid osnosa. Na sigurnoj udaljenosti gubi se strah od intimnosti pa samim tim prestaje i potreba za potiskivanjem pravih osećanja. Ponekada se ta veza obnavlja, pokrećući se tako začarani krug približavanja i povlačenja, a nekada, iako je bivši partner dostupan, osoba sa izbegavajućim stilom ne pokušava da obnovi vezu već neprestano misli na tu osobu. To svakako utiče na nove veze jer deluje kao deaktivirajuća strategija koja sprečava približavanje novoj osobi. Drugi moćni instrument je predstava o „savršenom partneru“ što takođe, obezbeđuje optimanlu distancu sa drugom osobom. Ta predstava održava uverenje da je sa osobom izbegavajućeg stila sve u redu, dok je problem u osobi s kojom je trenutno u vezi, jer ona jednostavno nije „dovoljno dobra“.
Jako je važno napomenuti da osobe sa izbegavajućim stilom vezivanja, isto kao i osobe sa preokupiranim stilom, zaista pate zbog nemogućnosti osvarenja adekvatnog emocionalnog odnosa. Oni nisu vešti da mnoštvo, kako neverbalnih tako i verbalnih signala objedine, kako bi imali jasnu sliku o potrebama svog partnera, a u tome ih sprečava stav da se oslanjaju samo na sebe kao i manjak empatije. Oni se takođe žale da ne dobijaju dovoljnu emocionalnu podršku i često se osećaju usamljeno.
Kako bi poboljšali svoj, kako emotivni tako i socijalni život potrebno je, pre svega, osvestiti tu tačku preseka, odnosno, granicu bliskosti koja je ugrožavajuća, koja alarmira uzbunu, u kojoj se javlja osećanje neprijatnosti što podstiče na primenu deaktivirajućih strategija. Važno je i prepoznati deaktivirajuće strategije, jer njihovo prepoznavanje omogućuje kontrlu sopstvenih reakcija i postupaka. Takođe, važno je razdvojiti zavisnost od samostalnosti. Zavisnost je ljudska potreba i ona pospešuje samostalnost, ne sputava je. Potrebno je i eliminisati „fantoma bivšeg partnera“ i potragu za „onom pravom osobom“, kao i osvestiti skolonost ka pogrešno tumačenom ponašanju drugih osoba. Savet je svakako da za partnera biraju osobu sa sigurnim stilom emocionalnog vezivanja jer se smanjuje potreba za zauzimanjem odbrambenog stava, što dovodi do smanjenja sukoba i patnje. Međutim, to ne znači da treba kombinaciju odnosa izbegavajući – preokupirani stil osuđivati na propast, to samo znači da je za njihov odnos potrebno mnogo više strpljenja, razumevanja i rada na samom odnosu. Potrebno je da oba partnera prate svoju unutrašnju dinamiku i primenjuju direktnu i efektivnu komunikaciju kako bi povećali verovatnoću međusobnog razumevanja. U tome im mogu pomoći i stručna lica obučena za partnersku i porodičnu terapiju koja se pokazala kao vrlo efikasna.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *