Prihvatiti razvod

Iz ugla žene koja se razvodi  ili je žrtva partnerskog nasilja, sve izgleda drugačije. Život deluje i jeste komplikovan, odnosi  nerešivi, sve deluje strašno i bez izlaza . Zastrašujuća je pomisao na odlazak i strašnija na ostanak. Blokada i strah su nam saveznici i oni kroje i naše ponašanje. 

Ponekad, tračak nade zavara strah, ali to veoma kratko traje. Kuda? Kako? Kome? Zašto?  Što više pitanja sve više nejasnoća i novih nedoumica.Treba naći snagu u sebi, onu zaboravljenu, urušenu, zatrpanu svim ostalim stvarima koje su se godinama  skupljale i jačale. 

Niko se od nas nije udao ili oženio da bi se razvodio, to je jasno. Svi smo u brak ušli sa idejom da imamo srećnu  porodicu i decu, živimo lepo i u slozi i da se volimo i poštujemo do kraja života. Međutim,  dešava se da se vremenom te želje pretvore u nešto drugo, odnos sve manje liči na onaj željeni i postajemo nezadovoljni sa životom koji živimo. Šta onda? 

Najteže je prihvatiti činjenicu da stvari nisu onakve kakvim smo se nadali i da su daleko od onoga što smo očekivali. Naša ideja o braku i partnerskom odnosu se raspršila u million delića i nikako ne liči na ono što smo želeli za sebe.

Šta prvo radimo? Uglavnom pokušavamo da menjamo i „popravljamo“ ono što se „pokvarilo“ , u  nadi da ćemo uspeti da promenimo (uglavnom onog drugog) i poboljšamo situaciju. Dajemo sve od sebe, razgovaramo, svađamo se, ljutimo, tugujemo. Krivimo sebe ili krivimo partnera.

Prolazimo sve faze kroz koje se može proći da bi sačuvali svoju porodicu na okupu ili odlazimo prebrzo, naglo donosimo odluke, dok smo ljuti, razočarani, povređeni pa se posle nekog vremena vraćamo pa opet odlazimo. Bilo kako bilo period pre i za vreme i nakon razvoda je uglavnom buran.  Uglavnom se trudimo da uradimo sve što nam “padne na pamet” u nadi da ćemo promeniti situaciju i učiniti je podnošljivom ali je ponekad razvod najbolje rešenje.

Razvod uglavnom nije prijatan nikom, ni onome koji je ostavljen, povredjen, prevaren a ni onome koji ostavlja. Nikom. 

Kako bi izbegli što više patnje i neprijatnih situacija, treba da budemo sigurni da smo uradili  sve što je do nas i da je razvod odluka koja je donešena kao logičan korak a ne zato što smo ljuti ili razočarani.  

Potrebno je razumeti  kroz koje faze moramo proći i raditi na prihvatanju novonastale situacije. Kada je odluka donešena i kada smo sigurni da je razvod najpametnije rešenje tada ćemo kroz njega proći sa manje stresa i patnje. 

Svesnost i prihvatanje su najvažniji saveznici na putu koji se prolazi kada se dvoje ljudi razvode. Svesno ne znači da ne smemo biti tužni ili ponekada ljuti ili uplašeni, naprotiv, svesnost znači da ćemo sebe u tom procesu razumeti i biti sebi podrška. Imamo pravo na osećanja. Svesnost nam pomaže da razumemo sebe i šta se to dešava unutar nas kako bismo lakše i razumnije prihvatili realnost. 

Svesnost jednog partnera je dovoljna da sve protekne sa što manje problema. Ta svesnost znači da sebi objasnimo da je ovo period manje lep u nasem životu, nije katastrofa niti užasno ali je neprijatno, nije nešto što neću preživeti ali će mi biti teško. Najteže je prihvatanje  činjenice da je i nama smelo tako nešto da se desi. 

Neretko nam je potrebna pomoć stručnjaka, nekog ko će nam pomoći da naučimo kako da sebi budemo podrška i na najlakši način prihvatimo ono što se prihvatiti mora. 

Ovo je takođe period koji je najdelikatniji kada su deca u pitanju jer su roditelji uglavnom  fokusirani na sam čin razvoda i svoja osećanja koja su burna u tom periodu pa nemaju snage da se bave decom. Njihove kompetencije za brigu o deci drastično opadaju. Ali ako svesno prolazimo kroz razvod mi ćemo i našoj deci pokloniti razumnu pažnju i objasniti im na adekvatan način kroz koji period života prolazimo i biti im podrška. 

Treba sebi dati vremena, za tugu, za period adaptacije na nove okolnosti života, nove uloge i nove navike. 

Svesnost znači vladati svojim osećanjima. To je period u kom je u redu da smo tužni ali treba da znamo da ta tuga ne treba da nas  preplavi toliko da nemamo snage da ustanemo iz kreveta.

U redu je da se plašimo samoće, budućnosti, ali nije u redu da dopustimo da nas taj strah blokira. 

Znamo da je ljutnja tu ali ona neće prerasti u bes iz kog ćemo da vičemo, lupamo, udaramo i lomimo nego ćemo jasno reći sta mislimo. Jasno će nam biti da ne osećamo ljubav ali nećemo mrzeti i prezirati jer smo povređenji i razočarani, možemo otići kada osetimo napetost, ne moramo ostajati i svađati se. 

Možemo osećati krivicu, ali se ne moramo pravdati do besvesti.

Dakle naša osećanja su u našim rukama i mi gospodarimo njima a samim tim i nasim ponašanjem. Samokontrola je moćan alat koji upravlja čitavim procesom, jer mi kontrolišući sebe zapravo kontrolišemo i ponašanje drugih . 

Razvod ne mora da bude najružniji niti najtužniji period u našem životu!

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *