Prihvatanje sebe

Kada bi svaki čovek imao Knjigu svog života, od rođenja pa do današnjeg dana, sigurna sam da bi mu mnoge stvari bile daleko jasnije. Tu Knjigu bi, naravno, popunjavali prvo roditelji dok mi ne bismo bili osposobljeni da preuzmemo to čarobno pero i nastavimo sa ispisivanjem sadržaja. U nju bi ređali naše misli, ideje, dileme, osećanja, sva ona životna zadovoljstva i nezadovoljstva. Ali kako to nije običaj, često moramo da budemo arheolozi sopstvenih duša i u zavisnosti od stepena spremnosi potražimo u nama one dokaze koji će nam razjasniti mnoge nedoumice i poslužiti nam kao motivatori za dalji progres.

Jedna od dilema sigurno bi bila uslovljenost našeg ponašanja. Temelji ove dileme, svakako bi bili u delu Knjige koji popunjavaju roditelji.

Socijalizacija je veoma važan segmet našeg odrastanja i usko je povezana sa vaspitanjem. Ona se može definisati kao proces kojim se dete prilagođava društvenoj sredini i integriše se u nju. Socijalizacijom dete uči određena pravila i običaje nekog društva.

Roditelji su dužni da dete do treće godine nauče da razlikuje prihvatljivo od neprihvatljivog ponašanja. Prilikom sprovođenja ovog  početnog procesa socijalizacije, veoma je važno da dete nauči da razdvoji  svoje biće od svog ponašanja. To znači da ukoliko dete radi nešto loše ne znači da je i ono loše. Važno je da dete zna da mi njega prihvatamo baš onakvo kakvo jeste ali da takvo ponašanje ne odobravamo. Dakle, kritika se upućuje uvek na ponašanje a ne na ličnost.

To zvuči veoma jednostavno i logično. Ali, da li se mi kao odrasli ponašamo u skladu sa tim? Za početak, to možemo proveriti uočavajući kako sami sebe kritikujemo. Da li sebe „častimo“ epitetima poput idiote, glupaku,lenčugo, šeprtljo i slično, ili to radimo na drugačiji način, manje invazivan ali sasvim dovoljan da naš postupak uvrstimo u službu iskustva? Verujem da većina nas ume vrlo „sočno da se počasti“.  Mnogi  čak ostaju i suzdržani od većine akcija samo da ne bi pretrpeli tu kritiku u slučaju da ne ispadne kako su očekivali, što ne umanjuje njihovo osećanje nedovoljno dobre osobe.

Prihvatanje sebe jeste rezultat socijalnih odnosa.  Osoba nauči sebe da prihvata ili ne prihvata na osnovu odnosa prihvatanja ili ne prihvatanja njoj bliskih ljudi, gde su na prvom mestu roditelji a kasnije i drugi. Ukoliko roditelji ne nauče dete da je vredno ljudsko biće, svako njegovo ponašenje biće usmereno prema potvrdi na vrednost. To znači da će se ono osećati vredno samo ukoliko dobija potvrdu od drugih ljudi, koje on procenjuje kao kompetentne da to sude. Većina roditelja će na ovo reći – „Pa naravno da je vredno ljudsko biće, šta više, za mene najvrednije, to se ne dovodi u pitanje!“. Međutim, da li to deca stvarno znaju? Kada recimo, dete prospe sok po tepihu a roditelj mu kaže „Šeprtljo!“, dete to neće razumeti kao kritiku na ponašanje. Svaki naredni put dete će imati sve veću tremu prilikom obavljanja radnji koje pordrazumevaju čak i minimalnu spretnost i te rednje će se, logično, obično završavati neslavno. Kao etiketirana šeprtlja, u odraslom dobu takva osoba neće biti baš najspretnija. Ne zato što je ona tako rođena već zato što joj je ta veštima osujećena već na samom početku. Ukoliko šaljemo poruku detetu da je njegov loš postupak potvrdio to da je ono loša osoba, tada mu poručujemo da je njegova priroda takva, da mu je to urođeno, i da to ne može nikako da ispravi. Ovo je, takođe, poziv detetu da se poistoveti sa svojim lošim ponašanjem, što dovodi do toga da se takvo ponašanje nastavi. Uvek je dobro zapitati se koje etikete mi nosimo.

Jedan od načina provere da li razdvajamo biće od ponašanja jeste i doživljaj uvrede. Uvređenost je emocija koju osoba oseća kada ocenjuje da je drugi ljudi neopravdano potcenjuju. Uvređenost motiviše osobu na ona ponašanja koja će potvrditi njeno osećanje lične vrednosti i njen socijalni status. Smatra se da osoba koja ima izgrađenu realno pozitivnu sliku o sebi ima i sposobnost da podnose tuđi prezir koji je neopravdano usmeren prema njoj. Toj osobi će svakako biti neprijatno ali ne mora da oseća uvređenost. Ona jednostavno prihvata činjenicu da se ne mora dopasti svima.

Međutim, postoje osobe koje se lako i često uvrede. Osobe koje nemaju izgrađeno osećanje lične vrednosti često zaključuju da li vrede ili ne vrede na osnovu toga kako se prema njima ponaša okolina, prvenstveno ljudi koji su im važni.  Važni ljudi pored roditelja obično predstavljaju i drugi autoriteti kao i one osobe za koje osoba procenjuje da ima one osobine kojima se divi, a koje njoj nedostaju. Ako ih drugi prihvataju, i oni prihvataju sebe, a ako ih ne prihvataju ni oni sebe ne prihvataju ili se ljute na te druge. Njihovo ponašanje uslovljeno je tuđim reakcijama.

Mi kao odrasle osobe pripisujemo važnost onim stvarima koje su nas roditelji i iskustvo naučili da su važne. Kako je emocionalna reakcija uslovljena pripisanoj važnosti, njen dalji tok podrazumeva određeno ponašanje. Ponašanje je konačni prikaz unutrašnjeg stanja osobe, naučeni obrazac koji je imao najbolji efekat prilikom procesa prilagođavanja sredini. Zato kažemo da svako ponašanje ima neku svoju logiku, dok sama logika ne mora da bude svima razumljiva.

Kultura komunikacije u nekoj zajednici, umnogome govori o razlikovanju ponašanja od osobe odnosno njenog bića. To najbolje možemo da uočimo u konfliktnim situacijama. Tamo gde većina ljudi razdvaja biće od ponašanja, tipičan konflikt je takav da se osuđuje nečiji postupak ili želja, dok istovremeno postoji pozitivan stav prema toj osobi. U suprotnoj situaciji, konflikt je povezan sa obezvređivanjem druge osobe, sa osećanjem mržnje, ponižavanjem i nasiljem.

U odnosu na to koliko prihvatamo sebe razvijaćemo i veoma važna osećanja prema sebi kao što su samopoštovanje, samopouzdanje, samoljubav i tako dalje, a sve u cilju postizanja što kvalitetnijeg života.

Naravno, da se razdvajanje bića i ponašanja može naučiti i ispraviti i u odraslom dobu, kao  uostalom i ponašanja, način mišeljnja i izražavanja. Takođe, ukoliko smo u prilici da to ispravljamo sada kada smo odrasli, lakše ćemo uvideti koliko je važno da tome naučimo našu decu dok su mala. U odnosu na bazu koju napravimo na samom početku mi razvijamo čitav jedan spektar različitog ponašanja koji ide u prilog zaštiti našeg unutrašnjeg doživljaja sebe.  Prihvatanje sebe ima veoma veliku i važnu ulogu u svim razvojnim etapama našeg života kao i u svim njegovim segmentima.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *