Sindrom pametnog deteta

Pre nekoliko godina radio sam sa jednim klijentom koji je bio prva godina fakulteta. Došao je kod mene pred kraj februarskog ispitnog roka. Ispričao mi je da je jako nezadovoljan svojim rezultatom u tom ispitnom roku. Od sedam ispita položio je samo dva i to (po njegovim rečima) jedva.

Rekao mi je da je problem u nedovoljnom vremenu koje mu je na raspolaganju za spremanje ispita. Odmah mi je predočio i njegovu računicu: „Imao sam sedam predmeta. Svaki od njih ima udžbenik od prosečno 300 strana. Kada se to pomnoži – dolazimo do broja od oko 2100 strana koje treba da naučim. Ispitni rok traje 30 dana. Ako učim svakog dana (čak i onim danima kada imam ispite), morao bih da naučim 70 strana dnevno da bih naučio sve što je potrebno. Ja u idealnim uslovima mogu da naučim maksimalno 30 strana dnevno! A time nisam pokrio ni polovinu od potrebnog!!! Ako ne povećam broj strana koji mogu dnevno da naučim studije će mi trajati tri puta duže nego što je predviđeno…“.

Bilo je evidentno da mu je jako stalo do dobrih rezultata na fakultetu. Iz srednje škole je izašao kao „Vukovac“ i ovaj neuspeh na prvom ispitnom roku ga je veoma uznemirio. Neverovatno mu je bilo to kako je za samo par meseci, od besprekornog srednjoškolca postao neuspešan student. Računica koju mi je predočio bila je prilično tačna. Na svu sreću, imala je jedan mali nedostatak.

Složili smo se da je 30 naučenih strana stručnog teksta dnevno ozbiljan rezultat. Rekao sam mu da vežbom možda možemo taj rezultat malo da poboljšamo, ali da ćemo teško  uspeti da ga dupliramo. A on je želeo i više nego duplo. Predložio sam drugu taktiku, da povećamo broj dana za učenje. Napravio je vrlo zbunjenu facu i upitno konstatovao „Ali, ispitni rok traje samo mesec dana?!?“. Pitao sam ga da li može da počne da sprema ispite u periodu dok još traje nastava. Na taj način bi na 30 dana ispitnog roka mogao da doda još 120 dana koliko okvirno traje semestar. U njegovom stilu, sračunao sam mu da bi mu za 2100 strana trebalo da dnevno nauči nešto manje od 15 strana. Sada se na njegovom licu pored zbunjenosti javljala i uvređenost. Upitao je: „Mislite, da prepodne idem na fakultet na nastavu, a popodne još da učim i kod kuće?  Kao što rade oni ŠTREBERI?!?“. Kroz dalji razgovor, pomalo uvređen, rekao mi je da je on u srednjoj školi učio samo kad je trebalo, da on nije jedan od onih koji moraju stalno da uče, da on nije štreber, da je on pametniji od takvih… Sve to mi je jako ličilo na „Sindrom pametnog deteta“.

Ovakva pojava javlja se kod dece koja su zahvaljujući izuzetnoj inteligenciji lako prolazila kroz niže stupnjeve obrazovanja. Bili su aktivni na nastavi, kod kuće nisu mnogo (ili čak uopšte) učili, a dobijali su dobre ocene. Usvojili su to da pametni uče malo, a da glupi uče mnogo… Kako su bez mnogo muke postizali odličan uspeh, nisu uspeli da razviju radne navike. Nisu naučili kako da „zagreju stolicu“. Problem se najčešće javlja na fakultetu kada čak i visoka inteligencija nije dovoljna da se savlada veoma obimno gradivo.

Iako taj prvi susret nije prošao „glatko“, dogovorili smo se da ipak probamo da popravimo njegov učinak na fakultetu. Naša saradnja odvijala se u dve faze. Prvo, radili smo na njegovoj predstavi o „pametnim“ i „glupim“ studentima, o „štreberima“, „kampanjcima“… Promenom uverenja koja su ga kočila da češće uči po malo, bio nam je otvoren prostor da kod njega stvorimo nove navike u procesu učenja. Na tome smo radili nekoliko meseci, ali je rezultat bio odličan. Na kraju letnjeg semestra, u junsko/julskom roku, položio je sve ispite iz tog semestra.  U naredna dva roka, položio je i one ispite koji su ostali nepoloženi u februaru. Danas je na dobrom putu da kompletne studije završi u predviđenom roku.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *