Izlazak iz zone komfora

Zona komfora je onaj psihološki prostor u kome se osećamo bezbedno i sigurno. Prostor koji nam je dobro poznat, ispunjen svim onim sadržajima u kojima se osećamo dobro, i emocionalno bliskim ljudima sa kojima imamo određene odnose. Jednostavno rečeno kada smo u zoni komfora osećamo se kao „kod kuće“. Kao i svaka zona i zona komfora ima svoju granicu prema onom drugom svetu. Za razliku od osećanja bezbrižnosti i smirenosti, izvan zone komfora svaka osoba funkcioniše potpuno drugačije. Procenjujući da se rizik od ugroženosti povećava emocionalne reakcije takođe postaju izražajnije. Zona komfora je prostor koji je važno da svako od nas ima, jer se u nju uvek vraćamo kako bi smo se odmorili i opustili, s tim da, isto tako, svaka osoba mora da nauči da funkcioniše van nje.

Ljudska priroda je takva da teži izbegavanju neprijatnosti, međutim priroda života je takva da nas prisiljava da povremeno izađemo iz tog prijatnog prostora i naviknemo se na nove sadržaje. Izlaganje novim situacijama doprinosti izgradnji novih veština, ispitivanju svojih sposobnosti i kapaciteta, samopouzdanju.

Većina nas će izaći iz svoje zone komfora onoliko koliko je neophodno, koliko to život od nas zahteva. Baš iz tog razloga naš sagovornik je veoma specifičan i njegova priča je nesvakidašnja i veoma motivišuća. Njegova priča predstavlja izlazak iz više nivoa zone komfora.

Damir Nađ sa 33 godine odlučuje da napusti karijeru, koja je i više nego na zavidnom nivou, i odlazi na put oko sveta. Ovaj momenat je bio prilika da ostvari svoju želju, upozna druge kulture i takođe otkrije nešto novo o sebi i preispita svoje viđenje života i očekivanja. Svi smo mi kao deca bili radoznali i željni istraživanja ali zadržati to kao odrasla osoba sa umećem racionalnog preispitivanja, znači osvestiti svoje iracionalne strahove s jedne strane, dok je sa druge strane realna procena sopstvenih kapaciteta. Integracija ta dva dela dovodi do zrelog iskoraka iz zone komfora. To se ne dešava preko noći, za to je potrebna, pre svega, svest da funkcionišemo u granicama koje smo formirali odrastanjem a čija je svrha preživaljavanje. Dakle, te granice nisu baš toliko očigledne za nas ali njihovo osvešćenje je naš prozor u svet.

* Pre svega, odakle ideja za put oko sveta i zašto baš sada?

Ideja za ovaj put je verovatno zbir nekih mojih ranijih putovanja, razmišljanja i namera, koje su mi se počele kristalisati od momenta odlaska na studije u Nemačku. Tada krećem da obilazim  mnoga mesta Evrope, a kasnije stižem i do Australije gde provodim 6 meseci. Putovanje kao izraz pokreta i akcije (čiji nagon vrlo verovatno dolazi negde iznutra) nešto je sa čim, slobodno mogu reći, živim već dugo. Ono što je meni predstavljalo neku vrstu prepreke u ovom šestomesečnom putovanju, jeste kako, pa barem i na kratko, napustiti svoj neki uhodani život, sa manje-više programiranim i zadovoljavajućim koracima od ponedeljka do ponedeljka i upustiti se u nešto što ne znam šta će biti. Uprkos svim internet stranicama i kontaktima, nisam mogao da budem siguran kako će tačno izgledati moj boravak u Ekvadoru ili Senegalu, transport brodom iz Argentine u Urugvaj, život u porodici na Zelenortskim ostrvima ili odlazak u favele u Limi i Riu. U jednom momentu sam prestao da projektujem potencijalne scenarije i prosto rešio da se prepustim. Ako mogu da kažem da je sama ideja za put na neki način bila čin bliži mojoj intuiciji, onda je momenat za put izabran vrlo racionalno. Privatno sam bio vrlo stabilan i zadovoljan, a poslovno, po mom shvatanju, završavao jedan segment i pre sledećeg koraka, odlučio da reflektujem sve ono što sam prošao, a ranac na leđima i koračanje u nepoznato je najbolje mesto za tu vrstu unutrašnje gimnastike.

* S obzirom na okolnosti u kojima mi živimo navikli smo da posao i bilo koji izvor prihoda prihavtamo kao srećnu okolnost i grčevito se držimo toga, strepeći da ga ne izgubimo. Tvoja odluka je da napustiš posao na kojem si konstantno napredovao i bivao promovisan. Kako si se odlučio za taj korak?

A kako se inače odlučujemo na bilo kakav korak odnosno promenu? Ja mislim da onog momenta kada izbledi smisao toga što radimo, a pojavi se neka ideja koja najavljuje neki novi smisao, to je pravi momenat da se prelomi. Tako sam i uradio. Meni je do kraja nedokučivo to kako se generalno traga za smislom u profesiji i tu pretpostavljam da svako ima svoj sistem vrednosti pre svega, zatim prioritete i cilj za kojim ide – u tom koordinatnom sistemu uvek se nalazi odgovor na to šta je sledeće u karijeri, zar ne?

* Šta za tebe predstavlja hrabrost?

Hrabrost je biti iskren prema sebi, u sebi tražiti razloge i za uspehe i za neuspehe i slediti sistem vrednosti u koji veruješ. Iz toga dolazi sve, pa i otkaz, put oko sveta, novi posao i tako dalje.

* Iz ovog ugla sad, da li bi sve isto uradio ili bi ipak nešto uradio drugačije? Da li misliš da si doneo pravu odluku?

Mislim da je ovo bila prava odluka svakako. Živećemo na ovoj planeti određeni broj godina, pa kako da ne vidimo njene delove pre nego što je napustimo?

Suštinski ne bih ništa drugačije radio. Pripremao sam se tri meseca i vrlo mali broj stvari u tom nekom organizacionom smislu me je iznenadilo. Možda bih na nekim destinacijama produžio boravak (npr. Kanada, Kolumbija i Kenija) , a na nekima smanjio (Dominikana i Bolivija).

* Detaljno si se pripremio za put i imao si određena očekivanja. Međutim, sigurno si prolazio kroz određene krize zbog neizvesnosti. Kako si ih prevazilazio?

Jeste, postojali su momenti koji nisu bili sjajni. U takvim situacijama pomoglo mi je da se vratim mislima na kontekst cele ove priče i da pogledam širu sliku, a to je da treba ceo put da prođe dobro, da vidim i osetim razne kulture, da upoznam i popričam sa ljudima svih „fela“. Na toj trasi sam bio konstantno, tako da ti „crni“ dani nisu mogli baš puno da me obeshrabre.

* Šta si očekivao od tog puta i jesu li se tvoja očekivanja ispunila?

Očekivao sam dve stvari: prva, da osetim na svojoj koži razne kulture i običaje i druga, da te iste stvari što više upoznam i da na kraju krajeva naš svet bolje razumem. Mislim da su mi se očekivanja ispunila. Ono što je bilo iznad očekivanja jesu par prijateljstava koja sam izgradio, a za koje se nadam da će trajati ceo život.

* Gde si sve bio?

Krenuo sam iz Toronta i spustio se na jug do Rio de Ženeira. Zatim sam prešao u zapadnu pa istočnu Afriku i na kraju Iran. Dakle, bio sam u Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama, Meksiku, Panami, Kubi, Dominikani, Kolumbiji, Ekvadoru, Peruu, Boliviji, Argentini, Urugvaju, Brazilu, Španiji, Portugaliji, Zelenortskim Ostrvima, Senegalu, Keniji, Tanzaniji, Dubaiu i Iranu.

* Šta ti je ostavilo najjači utisak?

Bez sumnje boravak u Masai plemenu u Tanzaniji. Pored toga, upoznavanje načina na koji funkcioniše život u mnogim sferama društva u Iranu i Kubi i fascinatna priroda Perua. Jedan grad moram da istaknem a to je Buenos Aires, a u njemu fantastičnu atmosferu na utakmici Boke Juniors na „Bombonjeri“.

* Do kakvih si ličnih saznanja došao?

Spoznaju koju sam na neki način osećao, ali sad sam je ovim putem potvrdio: Na površini se svi ljudi razlikuju, imaju drugačije navike, običaje, pričaju različite jezike i poprilično se drže tih svojih posebnosti. Međutim, duboko u sebi svi smo potpuno isti, iste stvari nas čine srećnim i nesrećnim. Svi vape da budu prihvaćeni i voljeni i svi teže nekom svom idealu pravde i pravednosti. Svet i ljudi su svuda isti, perspektiva gledanja je drugačija.

Sa prijateljem iz Gvineje – Dakar, Senegal

* Jesi li pre putovanja imao ideju o odalsku iz Srbije i kakvo je tvoje mišljenje sada o tome?

Ja sam otišao iz Srbije posle srednje škole i vratio se nakon završetka fakulteta. Ovde trenutno živim i radim i ne planiram da idem u inostranstvo da živim – međutim, nisam isključiv, ako se rodi neka ideja – tada ću doneti odluku u zavisnosti od celokupnog konteksta.

Moje mišljenje generalno stane u jednu našu poslovicu: „Svuda pođi, kući dođi“, to „svuda“ bih podvukao.

* Kada pričamo o tako ozbiljnom putovanju, većina ljudi će pomisliti sigurno na finansije. Ti nisi boravio po hotelima već ti je plan bio da putovanje ne bude klasično turističko kako bi što bolje upoznao različite kulture. Da li su finansije zaista jedan od osnovnih preduslova za ovaj poduhvat?

Odgovorno tvrdim ne. Ja sam na putu upoznao desetine ljudi koji putuju bez para i na razne načine se snalaze radeći u hostelima, dobrotvornim organizacijama ili drže časove jezika. Najbrojnija grupa su ljudi koji su imali neki određeni budžet, ali su uz to morali i da se snalaze.

* Obično kada čujemo tuđu priču, poput tvoje, imamo gomilu izgovora zašto je tebi lakše da to uradiš nego nama. Koja je tvoja poruka? Na šta treba da obratimo pažnju i odakle da počenemo? Šta je to s čim prvo treba da se suočimo?

Nije dobro porediti se sa drugima u kontekstu traženja izgovora – to je ćorsokak.

Odgovor je delom i u pitanju – suočiti se sa samim sobom: staviti prst na čelo i razmisliti gde sam do sada išao, gde dalje, šta me ispunjava, a šta ne. Biti iskren prema sebi je preduslov svega. Neko će da otputuje, neko će da uradi nešto drugo, a neko ništa i sve je to potpuno u redu, dokle god je to ono što nas ispunjava i dok mirno spavamo nakon donete odluke.

U momentu kada shvatimo da je vreme za promenu i to predstavlja jasan izlazak iz zone komfora, treba se fokusirati na to šta dobijamo izlaskom iz te zone komfora, a ne šta gubimo. Takav način razmišljanja postaje vrlo dinamičan i šarenolik, a mislim da i samim takvim načinom razmišljanja otvaramo sebi razna rešenja kojih nismo bili svesni.

One Comment

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *