Igrom do otkrića svog bića

Poznati razvojni psiholog Erik Erikson se tokom svog rada bavio proučavanjem faza kroz koje čovek prolazi tokom svog života. On je smatrao da svaka od tih faza kroz koje prolazimo tokom razvoja sadrži krizu koju treba da razrešimo do samog izlaska iz date faze a koja je uslovljena vremenom. U suprotnom, krizu prebacujemo u sledeću fazu a njeno razrešenje dodatno opterećujemo novim krizama karakterističnim za novu fazu razvoja. Od osam faza razvoja, Erikson detinjstvo opisuje kroz četiri. U prve dve godine života to je izgradnja poverenja, zatim sledi sticanje autonomije, pa u predškolskom uzrastu faza sticanja inicijative dok u školskom uzrastu ulazi u fazu usvajanja odgovornosti. Smatra se da su prvih sedam godina života temelji izgradnje jedne ličnosti, tako da dete nije nikada malo da nešto nauči. Od dolaska na svet oni kreću sa procesom učenja i adaptacije na životne okolnosti. Uloga roditelja je da od deteta napravi funkcionalnu odraslu osobu koja će se adekvatno brinuti o sebi. Postoje, naravno, neke situacije sa kojima roditelji ne umeju da se izbore, uz svu dobru nameru. Te situacije su normalne i sastavni su deo života i životnog tempa koji nije lako ispratiti. Važno je imati na umu da rešenje uglavnom postoji i da je uvek dobro posavetovati se sa stručnim osobama, kako bi odagnali svoje sumnje i nedoumice.

Naša sagovornica i kolumnistkinja našeg portal, pedagog i dečiji terapeut Jelena Mandić duži niz godina radi sa decom različitog uzrasta primenjujući u svom radu dečiju psihodramu. Kako kaže igra je osnovni jezik svakog deteta a zadatak nje i njene koleginice Višnje je da simboliku igre prepozna i primeni tako da podstiče otklanjanje zastoja u razvoju deteta.

Šta je dečija psihodrama i kome je namenjena?

Dečija psihodrama je grupni oblik rada sa decom istog ili približno istog uzrasta, koja kao osnovni metod rada koristi igru.

Deca često ne umeju da objasne i definisu svoja osećanja i ponašanja, ali kroz igru mnogo toga pokažu i prožive pa i nauče o sebi i drugima, jer je igra ipak jezik koji dete najbolje razume.

Grupu vode dva terapeuta koji učestvuju u igri zajedno sa decom,i njihova je uloga dvojaka. Oni prate svako dete ponaosob ali i grupu u celini. Terapeuti koriste terapeutske moći igre da pomognu detetu da prevazidje, reši ili spreči psihološke probleme i ostvari što optimalniji rast i razvoj.

Ona je namenjena svoj deci od 5 do 12 godina. Polazeci od činjenice da je igra potreba svakog deteta, a da u danasnje vreme deca imaju malo vremena i prilika za pravu, slobodnu, nesputanu igru onda je decija psihodrama prava stvar za svako dete.

Dobrodosla su stidljiva deca, deca sa manjkom samopouzdanja, deca koja su prosla ili prolaze kroz težak period života kao sto je razvod roditelja, preseljenje, gubitak, traumatsko iskustvo…

Dakle ukoliko dete ispoljava neko ponašanje ili emocionalne poteškoce kao što su strahovi, agresivno ponašanje, nemir, nesigurnost ili bes, povlačenje, plačljivost, utučenost, tikove, mucanje ili ima razvojne teškoće, slaba koncentracija, igra u psihodramskoj grupi mu može pomići.

Da li je u radu sa decom neophodno uključiti i roditelje i ako jeste na koji način?

Naravno, sa roditeljima se obavi razgovor pre ciklusa psihodramskih radionica i na kraju, mada komunikacija postoji I tokom ciklusa. Saradnja sa roditeljima je važna. Od roditelja dobijamo prve informacije o detetu. Dete zivi, raste, razvija se i uci u porodici, i odnos deteta sa svojim roditeljima i okruzenjem je jako vazan za njegovo odrastanje stoga je naravno saradnja sa roditeljima neizostavni deo kada je decija psihoterapija u pitanju.

Na koji način dečija psihodrama može da pomogne detetu?

Igrom do otkrića svog bića.

Kao prvo, deca uživaju u igri, nije im neprijatno ili nelagodno što dolaze. Na protiv, dolaze uglavnom vrlo rado. Deci se daje sloboda da sami osmisle igru, podele uloge tako da su oni u isto vreme i „režiseri i glumci“.

Kostimiranje dodatno pomaže simboličnom izražavanju tokom igre i deci daje osećaj da mogu slobodno bez prinude da se oprobaju u novim ulogama, formulišu sopstveni problem i isprobaju nova rešenja. Tako stidljivo dete može ući u ulogu kralja ili vodje i proživeti taj osećaj, što je svakako bolje nego kada mu kažemo „što se stidiš idi pitaj…traži, nemoj da se stidiš“, ovako dete ima iskustvo, proživljen osećaj, zna kako se oseća neko ko je hrabriji i može mnogo lakše da taj osećaj sebi dozvoli i u realnom svetu, jer ga je iskusio, poznat mu je.

Koji je znacaj igre?

Igra je izuzetno značajna i za fizički i za psihički razvoj. Kroz igru dete otkriva i uči da razume svet oko sebe, da deluje na njega,da stvara i da sarađuje sa drugima. Na taj način dete uviđa odnose, usvaja ponašanja i razvija neke karakteristične osobine koje će se ispoljavati u različitim životnim situacijama.

Kada govorimo o dečijoj igri, to je aktivnost koja je u isto vreme i igra i rad, jer igra utiče na sve aspekte razvoja deteta – senzomotorni, kognitivni (opažanje, učenje, pamćenje, mišljenje, inteligencija), emocionalni, moralni, socijalni, kao i na razvoj govora.

Kakve su reakcije dece i njihovih roditelja u toku same terapije a i posle?

Deci se naravno dopada, oni dolaze da se igraju, ne idu da “rade na sebi” niti kod pedgoga ili psihologa, oni idu da se zabave i da se igraju, vrlo rado dolaze i uglavnom im bude žao kada dođe kraj.

Roditelji naravno pozitivno reaguju kada vide da deca uživaju, a i kada uoče pozitivne promene u ponašanju kod svoje dece.

I za kraj, koje su uopšteno prednosti i efekti dečije psihodrame?

Psihodrama doprinosi osećaju radosti zbog uspeha, istrajnosti u pronalaženju rešenja, boljem razumevanju sebe i drugih, svojih i tudjih emocija i reakcija.

Dete uči da može da bira svoje ponašanje, kontroliše emocije, rešava konflikte na konstruktivan način, uči da bude gospodar u svom unutrašnjem svetu, odlučuje za sebe, ceni i voli sebe i poštuje druge.

Igra je sama po sebi lekovita.

Ana Radević

Jelena Mandic zivi i radi u Novom Sadu. Završila je pedagogiju na

filozofskom fakultetu i stekla diplomu master pedagog. Ono što je tema njenog interesovanja jeste vaspitanje, u svakom smislu. Čvrsto veruje da vaspitanje izgradjuje našu ličnost. Ono počinje i pre našeg rodjenja i u velikoj meri formira naš odnos prema samom sebi i svetu oko sebe. Bavi se savetodavnim radom sa roditeljima i svima ostalima koji u rukama imaju moć vaspitanja. Pohadjajući edukaciju iz integrativne dečije psihoterapije uvidela je da je igra jezik koji dete najbolje razume te se i njen rad sa decom bazira na igri kao osnovnoj metodi rada. Samovaspitanje vidi kao ključnu veštinu svakog pojedinca koji želi da živi život u skladu sa sobom. Stoga je svoje znanje iz pedagogije naslonila na psihoterapiju i bavi se psihioterapijskim i savetodavnim radom i sa decom i sa odraslima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *