Roditeljska odgovornost

Vaspitanje formira ličnost, ono je u rukama roditelja i okruženja, ono utiče na to kakav ću biti kad odrastem. Kao dete ja prihvatam ono što mi odrasli nude, to doživljavam na svoj način i ono postaje deo moje ličnosti. Poruke koje odrasli šalju ja usvajam. Kao dete  verujem odraslima, verujem u svaku njihovu reč, a način na koji to shvatim i doživim utiče na moj život. Postoji priča o dva brata kojima je majka govorila da će završiti na neuropsihijatriji , te je jedan postao lekar, neuropsihijatar, a drugi je završio kao pacijent u domu za duševno obolela lica! Jako je važno kako nešto saopštavamo, važno je da besprekorno koristimo svoju reč jer ona ima moć! Važno je da proverimo kako je ta reč shvaćena, doživljena i usvojena jer ona formira emociju, emocija ponašanje koje zatim postaje i deo karaktera i u mnogome utiče na način života.

Odgovornost roditeljska je velika. Sudbina naše dece je u našim rukama. Vaspitanje se zasniva na jasnoj komunikaciji (verbalnoj i neverbalnih) i jasnim porukama dobro obrazloženim, kako bismo bili sigurni da nas je dete shvatilo.

Roditelji se često uplaše kada pročitaju ovako nešto, te znajući kolika je moć u njihovim rukama se trude da ne pogreše, ali baš onda prave velike greške. Mislim da je problem upravo u tome što se suviše polemiše o vaspitanju, nikad više literature o tome šta treba i kako i na koji način da vaspitavamo decu, tako da u moru svih tih saveta i naučnih činjenica roditelji strahujući od greške počinju da strahuju i od sopstvene dece.

Poenta jeste da se izgradi odnos izmedju roditelja i deteta takav u kom su jasna pravila, doslednost, otvorenost i poverenje ono čega se pridržavamo.

Roditelj koji jasno postavi granice i pruži puno ljubavi i podrške svom detetu nema razlog za brugu. Time ga uči da istrpi neprijatnost, da razvije samokontrolu koja je dragocena za život i da procenjuje i donosi odluke o svojim postupcima. Deca vole red, vole da znaju na čemu su, a vole i da probijaju granice tamo gde se to može i koliko može. Roditelj koji ume da kaže ne uz jasnu poruku zašto ne i da istraje u tome jer veruje da radi najbolje za svoje dete je dobar roditelj, čak iako dete plače, ili se ljuti, čak i tad. Mi smo ti, roditelji, koji dajemo okvir u kom se dete kreće, i da, sigurno ćemo pogrešiti. Kao roditelji mi i grešimo, ali to ne znači da će dete zbog toga neminovno imati psihička oštećenja i posledice.

Poruke koje šaljemo našoj deci treba da su realne, tačne, bez uvreda i ponižavanja. Kad smo ljuti to je u redu, dete će razumeti šta to znači ako mu se objasni kao i za bilo koju drugu emociju. Ja glasam za jasnoću i otvorenost uz poštovanje i doslednost.

Isto kao što vaspitavamo naše dete uz njega vaspitavamo i sebe. Spoznajemo neke skrivene delove našeg bića koji su spavali dok nismo postali mame i tate, sad se i mi razvijamo uz njih.

Taj odnos treba relaksirati, ne plašiti se grešaka jer će ih svakako biti, ne plašiti se posledica po detetovu ličnost jer se čovek razvija dok je živ, uči, napreduje, greši i može da se menja. I uverenja koja je dete steklo se mogu menjati, slika o sebi takodje, odnosi popravljati i graditi. Nema mesta strahu. Svi se razvijamo i menjamo tokom života!

Dok je sa nama dete uči od nas, i da, odgovorni smo za njegov dalji život, usmeravamo ga na neki način i to je prirodno. Ono što su naše vrednosti prenećemo i našoj deci, kao i obrasce ponašanja, običaje i sve ostalo, to je u redu i treba tako da bude.

Sudbina nase dece je u nasim rukama, a to znaci da ih vaspitamo tako da im omogućimo da se slobodno prevaspitavaju i samovaspitavaju! Da rastu, napreduju, menjaju se i razvijaju!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *