Moć je u pojedincu

Nije nam Srbija kriva, niti bilo ko što smo dozvolili da se pomirimo sa ovakvom stvarnošću.

Da li zaista mislimo da će se stvari promeniti same od sebe? Da li zaista mislimo da je dovoljno da smo ogorčeni na sistem i na one koji ga čine? Da li će se promeniti bilo šta samo ako „ospemo paljbu“ po nekome i tu stanemo?

Ne, neće se promeniti ništa, to je“prazna priča“, neće se promeniti ništa dok se ne preduzme nešto.

Prvo se osvrnimo na sebe, krenimo od nas samih, svog sveta i svog okruženja! Svi mi, svako od nas!

Ovo što se dešava nije nastalo juče, to traje dugo, odgovorni smo svi, da svi! Ovo što se dešava je rezultat toga što smo izgubili ono najvažnije, osnov svakog društva, porodicu. Što smo dozvolili da se poremete vrednosti i odnosi i što nas je to dovelo do ovog što gledamo danas.

Zaboravili smo i zanemarili porodicu, poštovanje, ne negujemo odnose, ne bavimo se decom na pravi način, ne učimo ih da dele i da vole, postali smo otudjeni i sebični. Ne učimo našu decu da rešavaju probleme, da uvek postoji konstruktivno rešenje, ne učimo ih da se odnosi grade i neguju i da se u njih ulaže i deo sebe. Ne vaspitavamo ih mi, vaspitavaju ih crtani filmovi i igrice. Deca ne žive sa nama nego pored nas. Pruža im se „majmunska“ ljubav, ona koja poručuje „vrediš samo ako imaš i život vredi samo ako je sve u redu i ako si zadovoljan“. Takva deca nisu srećna, jer se život ne živi samo kad je sve u redu i kad sve imam, život je mnogo, mnogo realniji od toga.

Mi smo odlučili da je važnije imati skupa kolica za bebu i da su mamini sredjeni nokti važniji od toga kakav je ona roditelj. Mi smo dopustili da se sistem vrednosti poremeti i da nam je važnije šta imamo da pokažemo umesto onoga ko smo.

Prvo treba da preispitamo i prevaspitamo sebe, a kad uspemo da sagledamo sebe, onda ćemo razumeti i druge, a onda ćemo vaspitavati i svoju decu.

 Vaspitanje ima ogromnu moć, zavisi kako ga koristimo. Vaspitanje gradi čoveka, oblikuje ličnost, ono je moćno i u našim je rukama. Mi imamo moć, da prevaspitamo sebe, da vaspitavamo našu decu.

Hajde da im pomognemo da odrastu, da budu zdravi i stabilni, da umeju da se nose sa životom, da vladaju sobom, jer će jedino tako vladati i svetom oko sebe. Da ih naučimo da je u redu da budu strpljivi, pažljivi, da dele, da su ljubazni, kulturni, da poštuju druge…Hajde da se mi svi prevaspitamo i da širimo trend porodice, zajedništva, poštovanja, tolerancije…hajde da naučimo i prihvatimo da se odnosi neguju i grade, da je sasvim u redu ako neko ima drugačije mišljenje, da se problemi rešavaju ali konstruktivno, da nije bitno ko je u pravu a ko budala nego da je važnije od toga da imamo kvalitetan odnos. To se uči. Da niko ni zbog kog ne treba da pati, da je sasvim u redu ako neko odluči i da ode, da ne ide ništa na silu, da treba da se poštujemo i volimo a ne da trpimo i da se bojimo jedni drugih. Da odnose gradimo ljubavlju i poštovanjem a ne strahom i pretnjama. To se uči.

Hajde da pričamo medju sobom, hajde da se čujemo i razumemo i da imamo vremena jedni za druge. Hajde da imamo vremena da budemo ljudi!

Da realnost nam je takva kakva jeste, baš takva i na puno toga kao pojedinac ne mogu da utičem, ali na sebe i na svoje okruženje mogu.

Ne očekujmo od predsednika da vrati urušeni sistem naših vrednosti i popravi narušene odnose u našim porodicama, vaspitava našu decu i rešava naše konflikte. Svako gospodari u svom svetu, svako od nas u svom svetu neka pravi red. Neka se unutar naših porodica izgrade stabilni odnosi, neka naše porodice pružaju deci sigurnost, dete koje nema sigurnost u svojoj porodici neće je očekivati ni od države. Počnimo rešavati manje stvari, korak po korak. Ako se mi ne izborimo za svoje porodice i za ono što nam je važno zašto to očekivati od bilo koga drugog?!

Zašto se samo žaliti a ne pokušati ništa, zašto je lepše da gledamo u ekrane nego da se gledmo u oči?

Da, država nam je u haosu, urušen je sistem, svuda je haos…ali dok samo „pljujemo“ po onima koji su na vlasti ne radimo i ne menjamo ništa! Ta država i ti ljudi na vlasti ne utiču na moj način razmišljanja, ja mogu da biram hoću li da kukam ili da se posvetim sebi i svojoj deci! Država može da mi nudi, a ja mogu da kažem „ne hvala želim i važno mi je da imam vaspitanu decu, da imam bliske odnose u svom okruženju, da poštujem i budem poštovan, da učim, da se razvijam, da cenim i volim, da biram i odlučujem kako ću da živim u skladu sa svojim vrednostima“. Naravno da ovim ne oslobadjamo državu od svog dela posla i ne umanjujemo njenu odgovornost, naprotiv. Ali ne zaboravimo da smo i mi deo te države. Pobedimo sve što nam se ne dopada ličnim primerom, okružimo se sa onim što je nama bitno, time ono što nam nije bitno gubi moć!

Prevaspitajmo se!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *