Usmeni ispit – kako komuniciramo znanje

Često mi se dešava u komunikaciji sa studentima na fakultetu, da na moje postavljeno pitanje dobijem odgovor tipa “Znam šta me pitate, ali ne umem to rečima da Vam objasnim…”. I zasita, ne govorim ovde o onima koji žele da prikriju neznanje i “fintom” pokušaju da se izvuku iz neprijatne situacije. Studenti o kojima govorim definitivno u svojoj glavi imaju sliku o temi o kojoj se govori. Problem je što znanje koje poseduju ne umeju da verbalizuju.

I u svojoj privatnoj praksi, kada pomažem srednjoškolcima i studentima da savladaju tehnike učenja, nailazim na situaciju u kojoj prave grimase, pričaju o temi bez strukture i naglašeno gestikuliraju rukama, ali nikako da pronađu prave reči kojima bi dali kompletan i precizan odgovor na pitanje.

Iz uloge nastavnika na fakultetu, trudim se da im objasnim da njihove ocene zavise od onoga što mogu da POKAŽU od znanja, a ne od onoga što od znanja poseduju.

Kao primer dobrog komuniciranja znanja uvek ih uputim da pogledaju insert iz filma “Moj rođak Vini” (My cousin Vinny). Pola sata nakon početka filma (32:44) počinje scena u kojoj glavni glumci u šaljivom tonu imitiraju proces iznošenje dokaza na sudu. Koliko god šaljiv dijalog bio, odlično prikazuje kako se iznosi stav i potkrepljuje relevantnim činjenicama.

Nekada je ipak potrebno da malo ozbiljnije prodiskutujemo ovu temu. Umesto inserta iz filma, ponudim im da razmisle o izreci koja se pripisuje Seneki, a glasi “Podučavajući druge i sami učimo (Docendo discimus)”. Lako usvoje moj predlog da prilikom pripreme usmenih odgovora zamisle da nekome drugom treba da prenesu to svoje znanje. Podstaknem ih da unapred zamisle koji su to delovi priče koji bi kod njihovih “učenika” mogli da izazovu konfuziju. Vežbamo zajedno kako da te delove dodatno “usitne” i pojednostave slušaocu. Tražimo reči koje precizno opisuju ono što žele da kažu (“pravo u centar”). Pored verbalnog dela izlaganja, radimo na tome da i svojim fizičkim stavom, mimikom i gestikulacijom, pokažu da suvereno vladaju materijom.

19U početku većina ima otpor prema ovakvom načinu rada. Komentari su tipa “Ne moramo baš toliko detaljno” ili “Ma, zna profesor sve o tome, što da ga smaram”… Ali, kako se približavamo konačnoj formi dobrog odgovora, otpor je sve manji, njihovo izlaganje je sve preciznije i, ono što smatram najvažnijim, samopouzdanje im je sve veće. Već posle nekoliko naših susreta, postaju sposobni da sami sebe adekvatno provedu kroz proces pripreme dobrog usmenog izlaganja. Dešava se da na još par naših susreta moja uloga bude isključivo nadzor njihovog samostalnog rada. Nakon tog perioda velika većina potpuno samostalno nastavlja svoju borbu sa pripremom usmenih ispita.

One Comment

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *