Samopouzdanje i zadovoljstvo životom

Ljudi druge ljude vezuju za emocije koje su se u njima probudile u toku susreta. Dakle, informacije se ne pamte, pamti se emocija koja je ostala. Svi mi na različite ljude ostavljamo različite utiske, kao i uostalom i oni na nas. Neki su nam više simpatični, neki manje a neki nisu uopšte. Isto tako, s punim pravom, i oni nas svrstavaju u te kategorije.
Način na koji posmatramo svet je upravo glavni krivac za tu raspodelu. Roditeljske poruke, okruženje i životna iskustva formiraju našu predstavu o tome koliko je svet bezbedno mesto za nas i na koji način ćemo u njemu preživeti.
Tako naučeno ponašanje formira navike koje prerastaju u naš životni stil. Navike su satkane od poruka, odbranbenih mehanizama, odluka, iskustva a sve u svrsi očuvanja integriteta naše ličnosti koji smo godinama gradili. Pošto su navike promenljive, lako je zaključiti da bilo koji oblik ponašanja koji imamo nismo nasledili i da ga je moguće promeniti. Isto tako i neke nove, željene oblike ponašanja možemo naučiti. U želji da povećamo kvalitet života, mnogi od nas su u repertoare svojih ponašanja uvrstili nove obrasce, modifikovali neke već postojeće ili ih označili kao suvišne. Sve promene koje napravimo ili ne napravimo utiču na naše samopouzdanje, koje u svom predstavljanju ima određeni spektar ponašanja.
Samopouzdana osoba je osoba koja se uzda u sebe, u svoje sposobnosti, ona koja razdvaja svoju ličnost od svog ponašanja.
Samopouzdanje obuhvata dve važne relacije o sebi. Prva se odnosi na vlasititi doživljaj sebe dok se druga odnosi na doživljaj kako nas drugi ljudi vide. Ova druga relacija, odnosno, predstava drugih ljudi o nama dominantnija je negde do perioda adolescencije, nakon čega bi naša svest o sopstvenim sposobnostima i veštinama trebala da preuzme glavnu ulogu. Međutim, taj period do adolescencije umnogome utiče na to kakvu smo sliku izgradili o sebi.
Najpoznatija podela samopouzdanja je na “manjak“ i „višak“ samopouzdanja.
Osobe sa „manjkom“ samopouzdanja obično preuveličavaju sposobnosti i veštine drugih ljudi, dok potcenjuju svoje sopstvene sposobnosti, vrednosti i veštine. Oni se osećaju inferiorno u odnosu na druge i pred njima se povlače. Često su uslužni i imaju potrebu da se dopadnu drugima. Retko, skoro nikada ne iznose svoje mišljenje i veoma malo pričaju ili ako pričaju, pričaju puno ne kažu ništa konkretno. Brzo priznaju svoju grešku i često se izvinjavaju. Većinu vremena ne gledaju sagovornika u oči, obično se smeškaju i klimaju glavom. Njihov cilj je da zadovolje svakoga i da ne ulaze u konflikt jer se u njemu osećaju nesigurno i anksiozno.
Za razliku od njih oni sa „viškom“ samopouzdanja imaju grandioznu sliku o sebi i skloni su da precenjuju svoje sposobnosti dok potcenjuju sposobnosti drugih. Međutim, „višak“ samopouzdanja može biti različito reflektovan, opet, u zavisnosti od doživljaja sebe, drugih i sveta i izgrađenog sistema preživljavanja.
S obzirom da imaju nerealnu sliku o sebi, osobe sa „viškom“ samopouzdanja obično ne vide potrebu za promenom, što ih čini prilično nefleksibilnim. Takođe, često imaju osećaj nadmoći u odnosu na druge ljude. Ako se vratimo na početak teksta i priču o formiranju naše predstave o tome koliko je svet bezbedno mesto i kako u njemu preživeti kao i da naša svest o sopstvenim sposobnostima nastupa nakon adolescencije kao posledica pravilnog, izbalansiranog podsticaja pre svega naših roditelja pa onda i okruženja, možemo zaključiti da su osobe sa ovim „viškom“ samopouzdanja obezbedile sebi doživljaj sigurnosti. Taj doživljaj mogu da pojačaju i ukoliko su na nekoj višoj hijerarhijskoj lestvici ili poziciji.
Takođe postoje i osobe koje deluju veoma superiorno, međutim, kada su u prilici da to i pokažu oni se povlače, odnosno čine sasvim suprotno. Razlika između prethodno opisane osobe sa „viškom“ samopouzdanja i ove osobe sa ispoljavanjem „viška“ samopouzdanja je sledeća – dok prva misli da je nadmoćna nad drugima, ova druga ima osećaj inferiornosti međutim, kako je to za nju neprihvatljivo ona beži u superiornost da bi dokazala da vredi. To su osobe koje su često sarkastične, omalovažavaju druge ljude, ismevaju ih, obično su u poziciji žrtve i retko iznose svoje mišljenje. Vrlo su manipulativne i na taj način održavaju svoju superiornost.
Neke osobe doživljavaju svet kao vrlo opasno mesto, prepuno ljudi sa lošim namerama. Ove osobe ukoliko problem dožive kao nerešiv obično se povlače, kako ne bi ugrozili svoju superiornost. Kod njih možemo često uočiti lažni osmeh – kez koji obično maskira osećanje neprijatnosti. U kontaktu sa njima uglavnom osećamo nelagodnost.
Osobe sa realnim samopouzdanjem svesne su ravnopravnosti u odnosu na druge, ne vrednuju osobe u odnosu na razlike već ih prihvataju i uvažavaju. Ove osobe su svesne svojih sposobnosti i realno ih vrednuju. Veoma veliki uticaj na pravilan razvoj ove osobine, ima i razdvajanje ponašanja od same ličnosti odnosno njenog bića. Samopouzdanje je odlika emocionalno inteligentnih ljudi, što podrazumeva prepoznavanje i prihvatanje emocionalnih doživljaja i kod sebe i kod drugih.
Asertivna komunikacija je, takođe, jedna od veština koju poseduju samopouzdane osobe. Asertivnost je balans između „manjka“ i „viška“ samopouzdanja, odnosno između pasivnog i agresivnog stila komunikacije. U razgovoru sa asertivnom osobom imate doživljaj prijatnosti čak i kada se sa njom ne slažete. Asertivno ponašanje je realno zauzimanje za sebe uz uvažavanje drugih. Ono ne garantuje pobedu već otvara mogućnost i za poraz i za kompromis.
Sve ovo, naravno, nije striktno. Potpuno je uredu da se nekada osećamo inferiorno a nekada superiorno u odnosu na druge ljude, pa čak i neke uloge to nalaži. Samopouzdanje je važan činilac zadovoljstva životom i njegova nadogradnja je uvek dobrodošla.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *